Колико је сукоб на истоку исциједио повјерење у Европску унију

Ведрана Кулага Симић 30.08.2026 09:25

Фото: илустрација

Европска унија (ЕУ), представљана као заједница земаља Старог континента, већ неко вријеме се суочава са озбиљним проблемима и јаким критикама чак и од својих чланица или појединаца због ставова званичног Брисела, а у исто вријеме списак замјерки имају потенцијални и кандидати који дуго чекају свој ред у реду за чланство. С друге стране, јачају и гласови против Уније, јер се упустила у руско-украјински сукоб који гази пету годину.

Руско-украјински сукоб представља један од најзначајнијих безбједносних и политичких изазова у Европи у 21. вијеку. Иако ЕУ није страна у директним борбеним дејствима, њена улога у сукобу је веома значајна, јер је након што је отворена ватра у фебруару 2022. појачала политичку, економску, војну и хуманитарну подршку Украјини, истовремено уводећи јаке санкције против Русије.

ЕУ, односно званични Брисел, више од четири године након почетка велике руске инвазије на Украјину још чврсто стоји уз Кијев, али су разлике међу државама чланицама израженије.

Док дио сматра да је помоћ Украјини неопходна за европску безбједност, у другим државама расте незадовољство због економских посљедица рата, цијена енергената, инфлације, миграција и издвајања за одбрану. Усљед тога се све чешће поставља питање колико је таква политика одржива као и да ли високи трошкови рата, санкција и војне помоћи почињу да утичу на повјерење грађана у европске институције.

Позиција БиХ

Иако су чланови Европског савјета прије више од двије године одлучили да приступни преговори, уз одређене услове, буду отворени и са БиХ, домаћи лидери још нису направили видљивији искорак на том путу, али, ипак, не сносе пуну одговорност за очигледни застој, јер и званични Брисел у доброј мјери кочницу попушта само онда када је то у интересу Уније.

БиХ је закорачила на европски пут прије деценију и по. Највећи искораци су забиљежени у децембру 2022, када је ЕУ одлучила да јој да статус кандидата за чланство у ЕУ, не због заслуга, већ промјена политика Брисела и сукоба у Украјини те у марту 2024. одлуком о отварању приступних преговора.

Конкретан датум још није саопштен, јер нису испуњени ни предуслови, међу којима је именовање главног преговарача те усвајање кључних закона у сектору правосуђа, односно о Високом судском и тужилачком савјету и Суду БиХ.

Дио аналитичара и директних учесника у процесу, не спорећи да БиХ дуже вријеме стоји на европском путу због домаћих лидера и да та тема генерално зна да послужи и за политичка поткусуривања, указује и на проблеме с друге стране преговарачког стола.

Умјесто давања вјетра у леђа, посјете високих званичника ЕУ, првенствено Сарајеву, прерастале су у одређеним случајевима и у нови камен спотицања у БиХ због занемаривања овдашње уставне структуре, а истовремено, како је вријеме одмицало, почела је да опада вјера у европску будућност. Чак и међу онима у првим редовима.

Најновије истраживање Еуробарометра из маја ове године, према медијским наводима, о повјерењу грађана западног Балкана у ЕУ показује да мање од половице испитаника, око 48 одсто, вјерује како би чланство у ЕУ било добра ствар.

Лошији подаци су у Србији, која је уз БиХ и друге као дио такозваног западно-балканског пакета, гдје такав став има 35 одсто испитаника. За разлику од БиХ и Србије, у Албанији 84 одсто испитаних сматра како би чланство у ЕУ било добро, док исто мишљење дијели 66 одсто грађана Црне Горе.

Наратив

Политиколог Љубиша Маленица из Центра за друштвено-политичка истраживања Републике Српске наводи да је ЕУ од почетка избијања сукоба у Украјини у потпуности промијенила сопствени наратив.

- Ако се сјетимо почетака Европске уније, тај наратив који је пратио почетак па све до посљедњих пет до десет година, био је мировни пројекат, који је настао и развијан са једним основним циљом да се ужаси и страхоте Другог свјетског рата никад не понове на европском континенту - казао је Маленица.

ЕУ, наглашава, требало би да буде један од оних политичких актера којима најмање одговара да се рат у Украјини настави, односно којима је најмање одговарало да се тај сукоб уопште и започне.

- Међутим, оно што смо заправо видјели од почетка 2022. године па наовамо јесте једна трансформација ЕУ под утицајем једног идеолошког обрасца који је искључив и који се заснива на класичној русофобији. Једноставно, ЕУ каква је била до прије шест или седам година и она данас су двије у класичној мјери различите творевине. То су два различита идентитета с једне стране и у погледу идеолошке позадине, а с друге у погледу неких мјерљивијих материјалних показатеља као што је стање економије, те мигрантској, али и демографској кризи у Европи, односно нестанка неког престижа који је Европа можда одређено вријеме и неправедно имала на глобалном плану, али истовремено и о губитку не само престижа, већ и значаја у глобалној арени - навео је Маленица.

Данас када видимо да се говори о Украјини, наводи Маленица, комуникација је махом на релацији Вашингтон и Москва.

- Ако говоримо о југоисточној или источној Азији, Пацифику, ту је у питању релација Пекинг - Вашингтон. Видјели смо недавно на питању Ирана, односно сукоба на Блиском истоку, да иако Европа трпи посљедице тог сукоба, она се мање-више не појављује као један од фактора који утиче нити на ток нити на исход сукоба, већ се у тој улози јављају Тел Авив, Техеран и опет Вашингтон, а са своје стране и Пекинг и Москва. Тако да имамо читав низ негативних исхода и посљедица досадашње политике Европске уније - наглашава Маленица.

Однос према Балкану

Сматра и да у овом тренутку чак и они који нису стручњаци за геополитику могу себи са оправдањем поставити питање због чега су БиХ, Србија, Црна Гора, Албанија и Сјеверна Македонија ван Европске уније.

- Због чега је немогуће да један блок који броји више од пола милијарде становника једноставно не може наводно да прими у своје окриље ове земље које заједно немају ни 25 милиона становника? На то питање нема логичног одговора у смислу због чега се оволико дуго отеже са приступањем ових земаља Унији, а са друге стране ту имамо читав низ догађаја у којима је ЕУ учествовала, посебно када говоримо о српском народу гдје је улога одређених земаља Европе била изразито негативна. Тако да постоји и тај моменат да значајан број српског становништва има одређене резерве према Европској унији - наводи Маленица и подсјећа да је ЕУ декларативно створила неки вид мировног пројекта који би требало да уједини Европу и свим Европљанима обезбиједи неки вид развоја, како економског, тако и друштвеног.

Али данас у овим околностима водећи европски лидери отворено заговарају рат и сматрају да је он једина могућа опција односа са Русијом.

- Тако да ЕУ не изгледа привлачно као што је то била раније. Због чега би неко претварао себе у мету за некога с ким није у сукобу? Поједине земље Балкана са Русијом гаје вјековне етничке, вјерске, али и културне и све друге везе - казао је Маленица.

Сама чињеница, наводи, да у овом тренутку не постоји капацитет ЕУ да земље које су остале ван ЕУ на Балкану прими, такође нешто довољно говори о капацитетима тог блока.

- Такође, треба нагласити и да смо од 2015. године па наовамо имали и насилну интеграцију миграната у мање-више сва западноевропска друштва, уз све негативне посљедице које данас гледамо. Људи који долазе из тотално других окружења, који су често против закона, од којих неки спадају и у категорију силоватеља и злостављача дјеце, и када се та логика доведе до свога краја, стиче се утисак да је ЕУ лакше интегрисати такве људе у своје структуре и своја друштва него нас који смо аутохтони Европљани - наглашава Маленица и закључује да није јасно у чему је ту проблем, али да је евидентно да он постоји.

Парадокс у Њемачкој

Из њемачког АфД-а, који годинама заговара референдум о ЕУ, наводе да ће укинути евро и изаћи из Шенгена. Политиколог Властимир Видић који живи и ради у Њемачкој наводи да у тој земљи постоји једна врста европског парадокса.

- Грађани су критичнији према начину на који функционишу европске институције и очекују ефикасније одговоре на миграције, економску конкурентност, безбједност и рат у Украјини, али то није довело до одбацивања ЕУ. Напротив, најновија истраживања показују да 74 одсто Нијемаца сматра да је Њемачка имала користи од чланства у ЕУ, док око 70 одсто Унију види као фактор стабилности у све нестабилнијем свијету – казао је Видић за "Глас".

Наглашава и да су рат у Украјини, промијењени трансатлантски односи и глобално економско надметање додатно учврстили став да Њемачка своје стратешке интересе тешко може штитити сама.

- Зато се данас у Берлину све више говори о снажнијој, безбједносно способнијој и економски конкурентнијој Европи. У том контексту треба посматрати и западни Балкан. Њемачка политика данас јасно подржава његов улазак у Европску унију. Канцелар Мерц је послије посљедњег самита ЕУ - Западни Балкан врло директно поручио државама региона: "Ми вас желимо" – подсјећа Видић и додаје да Берлин проширење више не посматра само као уступак или помоћ државама кандидатима, него као геополитички интерес саме Европске уније.

Њемачка, наглашава, полази од процјене да без стабилног и европски интегрисаног западног Балкана нема ни потпуно стабилне Европе.

- Међутим, подршка проширењу није безусловна. Њемачка ће инсистирати на владавини права, демократским стандардима, борби против корупције, функционалним институцијама и усклађивању са европском спољном политиком. У случају Србије томе се придружује и питање нормализације односа Београда и Приштине - наглашава Видић.

Занимљиво је да се данас, наводи он, појављује и обрнуто питање.

- Више није довољно питати жели ли Европска унија западни Балкан. Треба питати и колико западни Балкан жели Европску унију. Док је подршка чланству у Албанији преко 90 одсто, а у БиХ, Црној Гори и Сјеверној Македонији изнад 60 одсто, у Србији је према најновијем истраживању Европске комисије пала на свега 31 одсто. Зато бих рекао да је Њемачка данас више за проширење ЕУ на западни Балкан него што се често мисли - додаје Видић.

Међутим, вријеме чланства по аутоматизму, наводи он, је прошло.

- Берлин жели проширење, али проширење засновано на испуњеним условима, јер се оно сада све више посматра као питање европске безбједности и геополитичког положаја континента - закључио је Видић.

Од оснивања од стране шест држава, ЕУ је, ипак, остварила знатан напредак, почевши од јединственог тржиште роба и услуга 27 држава чланица, евра као валуте, а Уједињено Краљевство је 2020. године постало прва држава у историји која је напустила ЕУ која се, од настанка, само ширила.

Историјат

ЕУ је економска и политичка унија, настала као резултат процеса сарадње и интеграције који је започео 1951. године између шест држава (Белгије, Француске, Њемачке, Италије, Луксембурга и Холандије) у виду Европске заједнице за угаљ и челик.

Појам Европска унија први пут је уведен Уговором о ЕУ који је, као нова етапа у процесу интензивнијег интегрисања, ступио на снагу 1993.

Tим Уговором су постављени циљеви економске и монетарне уније, јединствене валуте, заједничке спољне и безбједносне политике...