Након пијанства западне земље чека велики мамурлук

Иза нас полако остаје једна више него хаотична и турбулентна година, коју можда најбоље описују стихови легендарног Џонија Штулића: „Вријеме очаја, вријеме наде, једни руше, други граде“.

Сви су изгледи да ни наредна неће бити много боља, те да ће бити једна од оних кључних у свјетској историји, јер би могла одредити даљу судбину не само Америке већ и Украјине, Блиског истока, Израела, Ирана и Хезболаха, НАТО-а, БРИКС-а, али и Европске уније. 

Много је тога на столу, а мало разумних глава, што је идеалан сценарио за продужетак жестоке кризе у западним земљама која ће вјероватно довести до веће рецесије, а што би на крају могло довести и до нове економске и финансијске кризе, веће од оне 2008. 

Од свих дешавања неће остати поштеђени ни они који се налазе на периферији свјетских дешавања. Ту су, наравно, и простори Балкана, које чека заиста тешка година.  

Америка земља велика

Али кренимо редом. Преовладава готово опште увјерење да економија САД само наизглед изгледа нормално. Јавни дуг ове империје попео се на више од 36 билиона долара, што је преко 120 одсто БДП-а. Земља је постала преоптерећена хипотекарним дуговима и кризом, али и неодрживом фискалном политиком и дефицитима који достижу, по неким подацима, и до осам одсто БДП-а. 

Поједини аналитичари сматрају да би током наредне године, уколико се нешто драстично не промијени, могло банкротирати чак око 500 банака, али би се на удару могле наћи и саме берзе које су оптерећене многобројним балонима, прије свега оним везаним за обвезнице, али и вјештачку интелигенцију. 

Штампање огромних количина новца, похлепа, захуктали процес дедоларизације те чињеница да америчка економија није базирана на стварању стварне вриједности, већ берзанским спекулацијама, могли би доћи на наплату током наредне године, баш као и евентуални царинско-трговински рат са Кином. 

То би САД неминовно довело до губитка статуса свјетског хегемона, јер би биле суочене са ситуацијом или да измире нагомилане дугове, што је немогуће, или да прогласе банкрот и једноставно изиграју све власнике долара, уз образложење да је враћање дуга немогуће јер би представљало пријетњу стабилности цјелокупне свјетске економије. Трећа опција - нови велики свјетски рат.

Да ће нова америчка администрација са Доналдом Трампом на челу имати пуне руке посла од јануара наредне године, говоре и недавно спроведена истраживања. Према подацима Банк оф Америка, која се и сама налази у проблемима, скоро трећина свих домаћинстава „троши више од 95 одсто свог расположивог прихода на трошкове становања, намирница и рачуна за комуналије“. 

Друга анкета открила је још суморнију слику - да је потражња у банкама хране на рекордном нивоу широм САД, што додатно потврђује тврдње појединих економиста да јаз између богатих и сиромашних постаје све  већи, али и да је некадашња средња класа у фази изумирања. 

Европа пред амбисом

Економска ситуација у Европи је, нажалост, још гора од оне у САД, а оно што је највише разара изнутра је недостатак суверенитета и спремности да се бране сопствене компаније од америчке конкуренције, тако да Европска унија дефинитивно губи у глобалној трци. Европа тренутно непрестано јури свој реп, док правила пише неко други, са стране. 

Прије само неколико година већи дио западне Европе изгледао је као стабилна тврђава, са снажним економијама и чврстим друштвеним системима. Стара дама је данас далеко од тога, јер је постала оличење конфузије и хроничне нестабилности. Њемачка, некадашњи мотор Европе, налази се у великим проблемима. Ништа боље није ни у некадашњој колонијалној сили Великој Британији, али ни у Француској и Италији. 

Ново болно отрежњење може се очекивати почетком наредне године, а вјероватно и током цијеле 2025. Концепт да се преко ноћи одрекну јефтиних руских енергената, али и огромног тржишта ове земље, на чему је до прије неколико година грађено благостање појединих европских држава, тек ће доћи на наплату. Ипак, највећи проблем представља губитак конкурентности на глобалном тржишту. Такође, некако се поклопило и да у свим већим европским земљама влада једна негативна политичка селекција. Указују на то и све чешћи и већи социјални немири, али и раст популарности десно оријентисаних странака, које су до сада биле у запећку. 

На челу држава углавном се налазе од штапа и канапа људи који се понашају као да живе у неком другом, имагинарном свијету,  у ком су обични људи и породице стављени у други план. Иако је у појединим земљама дошло до благог опоравка од пијанства, не треба очекивати брзи опоравак од мамурлука. 

Напротив, пред  Европом су несумњиво многобројни изазови, економски и егзистенцијални, који ће бити праћени даљим губитком моћи, што би током наредне године могло уздрмати и саме темеље Европске уније, поготово јер и даље постоје политичке интенције да Брисел постане централно мјесто у којем ће се креирати даља судбина свих чланица, што би онда водило ка даљем губитку суверенитета земаља чланица. 

Већ постоје приједлози, а који би на столу требало да се нађу почетком наредне године, да овој заједници буде омогућено задуживање, односно издавање еврообвезница, којим би се финансирале даље глупости и расипништво, те покриле и прикриле све финансијске брљотине бриселских званичника. 
Додатну главобољу представља пад евра у односу на долар. Он је једним дијелом подгријан Трамповим пријетњама да ће увести царине и на европску робу. 

Такође, ако се Америка суздржи од новог уласка у наставак монетарног експериментисања, онда је јасно да ће долар због виших камата свакако бити привлачнији инвеститорима него евро. То би онда подстакло неку нову инфлацију у Европи и њено преливање на остале просторе.  

Нови Берлински зид

Када је у питању Украјина, наредна година би највјероватније могла донијети окончање рата, поготово уколико нови амерички предсједник Доналд Трамп остане досљедан својим ранијим изјавама, али и знатно среже огромну војну помоћ коју је Бијела кућа до сада слала Кијеву. 

У том случају европске земље не би биле у стању да саме финансирају продужетак овог рата. Према незваничним информацијама, на столу је већ неколико сценарија за окончање рата. Све иде ка прављењу једног новог берлинског зида, овог пута кијевског, између истока и запада, али и стварању интересних војних зона унутар саме Украјине у зависности од састава мировних војних снага. 

Биће интересантно видјети да ли ће Русија пристати на тако нешто, с обзиром на лоша искуства са Минским споразумом, али и предложено - да овај сукоб буде ријешен по корејском сценарију замрзнутог сукоба. 

Паралелно с  овим дешава се још један процес иза ког стоје војни стратези из САД, да се од Пољске, али и балтичких земаља направи једна врста истуреног одјељења НАТО-а према истоку, односно према Русији. Такође, може се очекивати да исти ови стратези наставе са мућењем воде на просторима Кавказа, али и Грузије и Молдавије. 

Ове снаге неће одустати ни од Балкана, поготово оног западног, на којем ће ширећи стару причу о наводном руском малигном утицају спроводити свој. Крајњи циљ је натјерати БиХ да уђе у НАТО и од тога се неће одустати, баш као ни од покушаја да сви ови простори буду стављени под западну контролу - економску и политичку зависност. 

Блиски исток

Наредну годину сигурно ће обиљежити и дешавања на Блиском истоку. Питање палестинске државе, након дешавања у Сирији, постаје попут утопије. Током 2025. треба да  очекујемо да изралске војне снаге заврше са Хезболахом који је, као и у случају Украјине, гурнут у овај рат. 

Тајни пакт, који су направили Израел и Турска, сигурно ће преобликати географску мапу овог дијела свијета. Израел се никада неће повући из појасе Газе, баш као и са заузетих подручја на Голанској висоравни, са којих може војно и стратешки контролисати остатак овог региона. Питање је само шта ће бити са Ираном, који је и даље трн у оку како Тел Авива и Вашингтона, тако и Анкаре, јер предсједник Ердоган не крије да сања стварање неког новог и већег Турана, односно великог османског царства. 

Види се то и из њихових најновијих планова да обнове дијелове историјске жељезнице Хиџаз у Сирији, поново повезујући турске жељезничке линије с Дамаском. Легендарна жељезница Хиџаз била је амбициозан сан султана Абдулхамида Другог из Османског царства који је 1900. године замислио ову жељезничку линију која би повезивала Истанбул са Меком. Названа је по регији Хиџаз на западном Арапском полуострву, гдје се налазе два најсвјетија исламска града - Мека и Медина.

БРИКС главни играч

Биће интересантно видјети у ком ће правцу ићи и Кина. Њихов економски модел, социјалистичког политичког уређења и капиталистичке привреде, уплашио је западни свијет. Њихов модел подразумијева да држава задржава превласт над капиталом, чиме профит остаје у служби друштва. Средином ове године у Кини је на снагу ступио ревидирани Закон о предузећима који предвиђа радничку партиципацију у њиховим привредним друштвима, чиме ће демократско корпоративно управљање постати законска обавеза. 

Ни Индија не мирује, већ систематски ради на реализацији идеолошког пројекта који хиндуистичко буђење спаја са индустријализацијом, при томе тражећи узор у јапанском моделу. 

Свијет несумњиво улази у постлибералну еру. Запад губи хегемонију, што је првенствено у интересу не само незападних цивилизација него и њега самог, који постаје само један од полова мултиполарног свијета. Да ли ће свијет више ићи ка мултиполарности или више ка полицентричности, гдје један или два моћна актера доминирају у сваком макрорегиону, остаје да се види. За нас Балканце, као геополитичке епизодисте, шансе за неутралност биће минималне пошто ће позиције у контактним појасевима интересних сфера бити временом све компликованије и ризичније.

Када је у питању Русија, предсједник Владимир Путин ће  сигурно наставити ка економском окретању своје земље ка Азији. Треба да очекујемо и ново јачање БРИКС-а. Већина западних земаља отворено је нервозно реаговала на самит ове организације у Казању, не толико због тога што је она економски претекла Г-7, већ због најаве БРИКС-а да ће успоставити сопствени финансијски систем, изван домашаја америчког долара и евра. 

И прије овог самита било је јасно да је БРИКС већ на путу да постане кровна структура, глобални идеолошки предводник нових незападних интеграција у свијету. Све више земаља привлачи ова група,  која се све отвореније бори против западног неолибералног и колонијалног економског система. 
БРИКС тренутно чини отприлике половину глобалне популације и више од 41 одсто свјетског БДП-а. 

Након што је примио четири нове чланице 2024. године, током наредне могло би им се прикључити још девет: Бјелорусија, Боливија, Куба, Индонезија, Казахстан, Малезија, Тајланд, Уганда и Узбекистан.

Страх алиби за завлачење руке у џеп 

У наредној години треба да очекујемо поновно отварање приче о финансирању НАТО савеза. Ширење страха да би Русија једног дана могла напасти неку од европских земаља, те да грађани треба да бирају између слободе и безбједности с једне стране, и жртвовања благостања с друге,  биће и даље алиби да се на нивоу овог војног блока повећају издаци за одбрану.

 То би значило да би свака држава морала знатно повећати своја издвајања, са два на три одсто БДП-а. Нови циљ потрошње би, наводно, могао бити одобрен већ на наредном самиту НАТО-а у Хагу половином наредне године иако су неке чланице упозориле да је овај циљ нереалан, јер су буџети већ празни због тешке финансијске и економске ситуације. 

То би онда могло довести и до поновног отварања питања - која је сврха постојања НАТО-а, јединог војног савеза у  свијету.    

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.