Политика
Фото: СРНА
Политичко Сарајево има необичну навику која траје деценијама - када Република Српска нешто уради, прво се тражи разлог да се осуди, а тек онда се евентуално постави питање да ли је то што је урадила у добром интересу. Када се Бањалука састане са Москвом, проблем је Русија и одмах слиједе упозорења о руском утицају, геополитичким интересима и опасностима по БиХ, истакао је у свом ауторском тексту Огњен Тадић.
Aуторски текст преносимо у цјелости:
Када разговара са Вашингтоном, проблем је што се мијењају геополитичке околности и онда се анализирају разлози промјене америчке политике и покушава се одгонетнути шта би Вашингтон могао да жели. Када из Израела стигну честитке и поруке о унапређењу сарадње у енергетици, технологији и безбједности, опет се подиже узбуна.
Проблем је, изгледа, што Република Српска има пријатеље и тамо гдје их неки у Сарајеву нису очекивали.
Политичко Сарајево нема ни морално ни политичко право да поставља било каква питања Бањој Луци
Шта је, заправо, спорно у томе што Република Српска разговара са државама које имају политичку, економску, технолошку и безбједносну моћ или у томе што тражи контакте, отвара врата, гради пријатељства и покушава да обезбиједи подршку за своје интересе? Коначно, ко је у политичком Сарајеву себи додијелио улогу комисије која одлучује с ким Српска смије да разговара, коме смије да пружи руку и чију подршку смије да прихвати? Није ваљда да је међународна сарадња дозвољена само када се одвија по сарајевском политичком укусу? Гдје је ту принцип?
Ако је сарадња са великим силама легитимна за друге политичке актере у БиХ, зашто би била недопуштена Републици Српској? Па свако је слободан да тражи партнере, штити своје интересе и развија односе и због чега би онда Српска морала да се одрекне те могућности? Зар се само од ње очекује да сама себи затвори врата или да се извињава зато што кроз њена отворена врата улазе други?
Ко, заправо, мисли да има право да Српској поставља таква питања? На основу чега? Којим моралним ауторитетом? Којом досљедношћу? Којим политичким искуством које би требало да је обавеже да прихвати туђе процјене као коначну истину или интерес Српске?
Од 1990. године до данас, политички односи у БиХ обиљежени су споровима о томе ко има право да одлучује, чији се интереси признају и колико се уважава воља српског народа. Република Српска није настала јуче, нити су њени политички захтјеви почели јуче. Нјено постојање, њен уставни положај и права која произлазе из Дејтонског мировног споразума не зависе од тога да ли се некоме у политичком Сарајеву допадају.
Зато, када се већ говори о принципима, ваљало би почети од досљедног поштовања уставног поретка, равноправности конститутивних народа и надлежности које припадају различитим нивоима власти. Не може се од Српске тражити да поштује само оне принципе који одговарају једној политичкој визији о БиХ, док се њени интереси и ставови третирају као сметња коју треба уклонити.
И не, није довољно да неко своје захтјеве прогласи одбраном државе па да тиме аутоматски добије наводно морално право да другима одређује границе политичког дјеловања. БиХ се не чува тако што се једном народу или ентитету поручује да су његови међународни контакти сумњиви, а да су туђи контакти нормална дипломатска активност, него договором, равноправношћу, израдњом појерења и поштовањем обавеза које су преузете у Дејтону.
Зато, када сљедећи пут из политичког Сарајева стигне питање зашто Република Српска разговара са Америком, Русијом или Израелом, одговор треба бити сасвим једноставан: зато што може и зато што има интересе за то.
Република Српска својом међународном сарадњом никога не угрожава
Уколико политичком Сарајеву смета то што се међународни простор мијења, што се отварају нови канали комуникације и што Република Српска покушава да искористи прилике које јој се пружају, онда нека то отворено каже. Нека сопствено незадовољство не представља као универзално мјерило морала, права и политичке одговорности или као некакву одбрану БиХ.
Нико из политичког Сарајева нема право на туторство над међународним односима Републике Српске, на то да сваки њен разговор са иностранством унапријед прогласи непријатељским чином и да каже да "брани" БиХ од Републике Српске. Историјски терет међусобног неповјерења не може се избрисати тако што ће се Српској поново наметати обавеза да доказује своју исправност пред онима који њене интересе пречесто посматрају као проблем.
Република Српске није и неће од политичког Сарајева тражити дозволу да има пријатеље. Нјено право да о својим интересима разговара равноправно неотуђиво је и трајно. И ако је то некоме и даље спорно, онда проблем није у томе што Република Српска гради односе са свијетом, јер је свако свјестан да Република Српска не гради непријатељство према било коме, него је онда проблем у очекивању политичког Сарајева да би о тим односима оно требало да одлучује умјесто Републике Српске и то на штету Републике Српске.
Република Српска у свијету који се мијења: између великих сила и нових правила међународне сарадње
Свијет се данас налази на једној од најопаснијих геополитичких раскрсница од завршетка Хладног рата. Политика администрације Џозефа Бајдена према Украјини оставила је дубок траг на међународне односе. Критичари те политике сматрају да је тадашњи званични Вашингтон, инсистирајући на војној и политичкој подршци Кијеву без довољно снажног дипломатског притиска за постизање компромиса, допринио продужавању рата и повећању ризика од директног сукоба Русије и НАТО-а.
У свијету нуклеарног оружја, такав ризик није апстрактна пријетња, већ упозорење које би свака одговорна политика морала озбиљно да схвати. Повратак Доналда Трампа у Бијелу кућу отворио је простор за другачији приступ америчкој спољној политици, са наглашеним инсистирањем на преговорима и могућности договора са Москвом. Сама чињеница да се преговори и могућност политичког споразума поново постављају у средиште расправе показује колико је важно да дипломатија не буде унапријед проглашена слабошћу.
У таквом свијету, међународна позиција Републике Српске никога не компромитује, него представља узор који заслужује озбиљну геополитичку анализу и подршку великих сила. Нјена настојања да одржава контакте са различитим међународним актерима, укључујући Русију и САД, могу се посматрати као вриједан примјер како се у сложеним међународним односима чува простор за политичко дјеловање и заштиту властитих интереса.
То је, уједно, и једна од важних поука савременог свијета - међународна сарадња не мора нужно значити безусловно сврставање уз један центар моћи, јер може бити заснована на конкретним интересима, међусобном уважавању и спремности да се разговара и онда када међу партнерима постоје озбиљне разлике. Такав приступ захтијева пажљиво балансирање, јер односи са једном силом могу имати посљедице по односе са другом, а у чему Република Српска успјева. Управо зато је важно да се ни у БиХ међународна дипломатија не претвара у средство за продубљивање унутрашњих сукоба, већ у простор у којем се траже рјешења, а ту се Република Српска својом међународном политиком дефинитивно истиче као позитиван примјер, поготово у поређењу са политичким Сарајевом.
Нови свијет тражи и нову политичку писменост
Некада је било довољно подијелити свијет на два блока и од политичких актера очекивати да се без остатка сврстају уз једну страну. Данашњи међународни односи постају сложенији. Сједињене Америчке Државе, Русија, Кина и европске државе имају различите интересе, али истовремено постоје области у којима су свакодневно дијалог и сарадња неопходни, чак и када су њихови односи оптерећени дубоким сукобима.
У таквим околностима, Република Српска има интерес да пажљиво прати промјене у међународним односима и одржава комуникацију са различитим партнерима. Наравно, највећи изазов није доказати да Република Српска може разговарати са различитим свјетским центрима моћи, него показати да таква политика може допринијети миру, развоју и стабилности, без додатног продубљивања сукоба у и око Републике Српске.
Зато се данас у међународним круговима суштинско питање не би требало сводити на то коме смета међународна активност Бањалуке, већ на то какав свијет желимо да градимо. За све друге политичке заједнице у региону, као што је већ случај за Републику Српску, одговор би требало да буде јасан - што више простора за разговор, што мање простора за сукобе и што више конкретних резултата за грађане. То је, на крају крајева, мјерило сваке озбиљне међународне политике.
Нажалост, не може се побјећи од констатације да је на другој страни, у политичком сарајеву, стање такво да изгледа да оно не може функционисати без сукоба, па их упорно тражи и изазива и тамо гдје би свако други тражио мир, стабилност и сарадњу.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
