Студентске демонстрације у Београду 1968. године - Удаљавање од идеала

Вулгаризовањем радничког самоуправљања и брзим развојем бирократије Југославија се шездесетих година прошлог вијека нашла на прекретници: управљање "чврстом руком" или даља либерализација у привреди и назадовање. Започела је неуспјешна "Привредна реформа". Први ефекти реформе су била нагли пораст цијена и незапослености…

У таквом амбијенту једне јунске вечери (2. јуна 1968. године) била је заказана манифестација под називом "Микрофон је ваш", чији су организатори биле и "Вечерње новости". Одлучено је да приредба буде одржана у сали Радничког универзитета на Новом Београду. Због ограниченог броја мјеста у сали предност при уласку су имали бригадири са Новог Београда, а за све заинтересоване студенте није било довољно мјеста. То је упалило фитиљ! Они који су остали напољу су протестовали и ускоро су почеле да лете каменице. Приредба је прекинута и дошло је до опште туче између бригадира и студената. Ускоро је дошла и милиција, која је у покушају да успостави ред дошла у отворени сукоб са студентима.

Сутрадан су одржани састанци и неколико хиљада студената кренуло је према Београду из Студентског града носећи заставе, Титове слике и пароле. Начелник београдске полиције Никола Бугарчић издао је наређење полицији да студенти ни по коју цијену не смију да прођу. На мјесто конфликта студената и полицијског кордона (жељезничка пруга) убрзо су стигли Вељко Влаховић, познати предратни студентски вођа и угледни револуционар, веома популаран међу студентима и Милош Минић, тадашњи предсједник Скупштине Југославије. Десио се инцидент који се претворио у полицијски јуриш на студенте. Полиција под шљемовима употријебила је ватрено оружје, било је много рањених, а број погинулих је заташкан, али се кретао до четири погинула. Студенти су запалили ватрогасну цистерну која се ту затекла и гурнули је у подвожњак да омету саобраћај. Они су се пред жестоким налетом полиције повукли у нереду.

Истог дана увече у згради Ректората (Филозофски факултет) одржан је хитан састанак свих декана факултета и академија (око 40 факултета и академија) и донесена одлука о општем штрајку универзитета, прекиду предавања и испита. Београдски Универзитет је тада имао око 50.000 студената.

Језгро побуне пренесено је на све факултете, организоване су студентске страже, штампарије летака, а лист "Студент" сваког дана је имао ванредно издање. Полиција је блокирала факултете, улаз и излаз је био дозвољен само са индексом. Ускоро су факултетима пресјечене телефонске линије. За тих седам дана штрајка полиција је више пута упадала на факултете и премлаћивала студенте. Они су хапшени и премлаћивани за најмањи повод.

На Филозофском факултету почео је интензиван програм. По угледу на Француску буржоаску револуцију формирани су "конвенти" за економију, политику и друге теме. Филмски режисер Душан Макавејев данима је све снимао, а свака два, три часа траке су одношене у непознатом правцу! Умјетници, међу којима си биле пјесникиње Десанка Максимовић и Мира Алечковић, нарочито су се солидарисали са студентима. Демонстрације су одмах добиле политичку, љевичарску конотацију. Најпопуларнија парола је била: "Доле црвена буржоазија" и "Извозимо људе као смрзнуту говедину!"

Направљен је списак студентских захтјева који су се кретали од пуштања на слободу свих ухапшених и смјене шефа полиције Београда до слободе штампе и увођења категорије "минимални лични доходак (плата)".

Седмог дана демонстрација Тито је преломио и обратио се студентима посредством телевизије. У свом доста нервозном говору он је рекао "да је било неких неправилности" и да "нико није незаменљив, па ни ја!?". Студенти су брзо схватили да ипак неће све остати како је било и да је ово максимум који је могао да се добије. Демонстрације су се претвориле у манифестације са пјесмом и клицањем Титу. Коловође револуције Владимир Мијановић, Соња Лихт, Ђорђије Вуковић и други избачени су са факултета и одузети су им пасоши. Демонстрације су умирене!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.