Фото: архива
БАЊАЛУКА - Општим оквирним споразумом за мир, надалеко познатим као Дејтонски мировни споразум по америчком градићу гдје су вођени исцрпљујући преговори, није само заустављен сукоб, него је постављена и једина основа на којој БиХ, са три равноправна народа, може опстати.
Дејтонски споразум договорен је 21. новембра 1995. у ваздухопловној бази Рајт-Патерсон, у америчкој држави Охајо, након три седмице преговора. Као дио споразума је написан Устав БиХ, односно његов Анекс четири, према којем је ријеч о државној заједници коју чине Република Српска и ФБиХ као два ентитета.
Преговоре у Дејтону је водио савјетник америчког секретара и дугогодишњи дипломата Ричард Холбрук. Окосницу делегације Српске у Дејтону чинили су Момчило Крајишник, као предсједник Скупштине, потпредсједник Никола Кољевић и Алекса Буха као министар спољних послова, али главну ријеч за српску страну водио је тада први човјек ондашње Југославије Слободан Милошевић. Уз њега су били и Момир Булатовић и Милан Милутиновић.
Вијест да је договорен мир је обишла свијет, али нису сви сретни изашли из Дејтон. Ни једна од три зараћене стране није добила све што је хтјела, а то је добрим дијелом довело до тога да се и данас, 31 годину касније, полемише о акту који је, у протеклом периоду, у првом реду прекројен због дјеловања странаца и дипломата у улози високих представника у првом реду .
Предсједник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић каже да је управо највише мира и баланса било непосредно након потписивања Дејтонског споразума.
- Све што се касније мијењало правним насиљем дошло је великих криза. Једноставно је. Што више Дејтон, то је мање кризе, а што више злоупотребе Дејтонског мировног споразум значиће и више кризе. Република Српска је најприврженија изворним принципима тог споразума не зато што је у њима имала више суверенитета него данас већ што је то било и боље по међусобне односе Срба, Хрвата и Бошњака - рекао је Стевандић за "Глас Српске".
Момир Тошић, посланик првог сазива Народне скупштине Српске, истиче да је Анекс четири Дејтона, који је уједно и Устав БиХ, насилно мијењан током година од стране међународних ментора.
- То је увијек било на штету Српске. Ми, посланици првог сазива, тешко смо у старту прихватили мировни споразум који има 11 анекса, али најболнији за српски народ био је анекс два. Он се тиче споразума о разграничењу између ентитета јер смо се морали одрећи неких од вјековних подручја. Бол је умиривала спознаја да је анексом коначно успостављена међуентитетска линија разграничења коју су овјерили представници међународне заједнице и тиме озваничили територију Републике Српске у БиХ - истакао је за "Глас" Тошић који је данас предсједник Скупштине "Асоцијације стваралаца Републике Српске"“.
Некадашњи предсједник републичког парламента Драган Калинић истиче да ће брзо конституисање власти у Српској са двотрећинском већином у Народној скупштини и уз чврсту просрпску позицију Жељке Цвијановић у Предсједништву БиХ омогућити наставак снажне борба и на унутрашњем и на међународном плану за повратак онога што српском народу припада по изворном Дејтонском споразуму.
- Од тренутка када је потписима највећих свјетских сила у децембру 1995. озваничен у Паризу, па до данас Дејтонски споразум је интервенционизмом западних глобалиста уз свесрдну помоћ босанских унитариста, притисцима и уцјенама руководства Републике Српске, уз кориштење фамозних бонских овлаштења, прерастао у своју супротност - навео је Калинић који је био и посланик у првом скупштинском сазиву почетком деведесетих година.
Историчар Предраг Лозо сматра да одбрана изворних надлежности Српске из Дејтонског мировног споразума и отпор послијератним притисцима на њен положај остају кључна питања за очување дејтонског уставног оквира БиХ.
Преговори у Дејтону су, према свједочењима бројних учесника, били веома мукотрпни, исцрпљујући, често на ивици да пропадну. Многи званичници су ургирали, тврдећи да је ово посљедња прилика за постизање споразума, а америчке и британске дипломате су додатно притискале инсистирајући да ће, ако договора не буде, дићи руке и повући међународне трупе, те ће БиХ остати препуштена сама себи.
Општи оквирни споразум за мир у БиХ је званично потписан 14. децембра 1995. у Јелисејској палати у Паризу, а иза њега стоје САД, Њемачка, Велика Британија, Француска, Русија.
Члан Српске академије наука и уметности Коста Чавошки изјавио је Срни да ОХР треба коначно да буде затворен те да се о будућности БиХ договоре представници конститутивних народа. Сматра да затварање ОХР-а треба да подрже и стране силе, јер се показао до краја неуспјешним.
- Од почетка је било лоше наметање ОХР-а и страних високих представника који су махом злоупотребљавали свој положај и силом доносили законе. То је прво што није ваљало. Друго, високи представници су ограничавали надлежности Српске и Срба у БиХ. Треће, високи представници и ОХР нису омогућили да БиХ функционише како треба и то је несумњиво "фејлд стеј", односно промашена држава након усвајања Дејтонског споразума - казао је он.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.