Шта је уочи преговора у Дејтону делегацији из Српске рекао Милошевић, а шта патријарх Павле

ИСТОЧНО САРАЈЕВО - На позив предсједника Слободан Милошевића да дођемо да се договоримо о наступу за Дејтон, гдје је тражио да пренесемо овлашћења на њега, да он буде преговарач, Момчило Крајишник је то одбио категорично. Није вјеровао да ће то бити искрено и темељно како желимо. На позив патријарха Павла отишли смо код Милошевића. Чекао нас је са својом екипом у Добановцима. Били су ту Радоје Контић, Момир Булатовић, генерал Перишић. Био је и патријарх и владика Иринеј, а с ове стране смо били Крајишник, Караџић, генерал Младић, ја и други.

Овим ријечима је своју причу о данима уочи одласка делегација у Дејтон испричао Душан Козић, у то вријеме предсједник Владе Српске, а данас предсједник Скупштине Асоцијације "Ствараоци Републике Српске".

На том скупу је предложено да у Дејтон путује исти број чланова делегације из Републике Српске и Србије, с тим да Милошевић има тај златни глас.

- Крајишник је опет био против и онда смо тражили паузу да се консултујемо и повукли се у засебне просторије. На сугестије Крајишника поновио сам оно што је рекао патријарх када смо долазили: "Дјецо моја, морате се договорити и изаћи са јединственим ставом, макар не знали куда идемо. Много је боље него да одавде оде свако на своју страну". Послије тога патријарх више није говорио. Руковођен тим ријечима и оним што је била моја свакодневна брига рекао сам Крајишнику: "Не можемо, Момо, ни 'вако. Теби не лебде цифре као мени пред очима сваки дан како све обезбиједити, него ја сам за то да ми дамо то овлашћење, али под одређеним условима". Ту идеју је Караџић прихватио и питао ме: "Дуле, на шта мислиш?" Одговорио сам да треба да предложимо проценте 51 напрема 49 и континуитет територије од Бањалуке до Требиња, излаз на море. "Ух, е то је добра идеја", одговара Радован и на те моје услове додали су још да ширина коридора у Брчком буде најмање 18 километара, да се заштити Грмеч, као геноцидом угрожен у Другом свјетском рату. Све смо то бацили на папир и закључили да је Никола Кољевић најмекши преговарач и пошаљемо га да изнесе наш став. Мислили смо да ће то трајати сат. Међутим, није прошло ни десет минута кад излазе Слобо и Никола, загрљени. Говори Милошевић: "Па добро, Радоване, мајка му стара, па зар мислиш да нећу све то да заступам, ма и још више ћу да тражим". Позива на ручак, излазимо у парк у Добановцима, испод храста, гдје је већ било сервиран сто и иде папир да попишемо - испричао је Козић.

Папир је, наставио је, почео да кружи од руке до руке.

- Сви потпишемо, Слобо то пресавије и стави у џеп. Каже Радован: "Дај нама примјерак". "Ма пусти, важно је да смо се договорили". И одоше оба примјерка код Милошевића. Свима нам је жао што тај папир нисмо задржали за себе - додао је присјећајући се тога дана прије 30 година.

Састанак у Добановцима памти и по још једном детаљу.

- Када смо сјели, сервира се ручак. Сједимо сви и иду два конобара. Како насуше Контићу, он одмах поче да једе. Погледам лијепо, Радован не дира кашику. Конобар сипа Слоби, исто и он истог трена почиње да једе супу, сипа Крајишнику, који такође не дира кашику. Када је сипао патријарху па мени, ја онако наглас да чују сви: "Ваша светости, благословите па да почнемо са ручком". Испаде Радоју кашика у супу, упрска се он тако, а патријарх рече: "Ма пусти, сине мој". Тако је било на том ручку, а послије је све историја. Од одласка у Дејтон све до договора - испричао је Козић, који је неколико дана након дејтонских преговора био у делегацији Српске која је отишла у Београд, послије чега је речено да ће српска страна поштовати тај споразум.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.