Српска православна црква у Федерацији БиХ стална мета

Каменовање цркве у Грачаници, злостављање владике Хризостома, скрнављене православног гробља у Сарајеву... неки од примјера напада на Српску православну цркву у Федерацији БиХ, који су прошли некажњено...

ВИЈЕСТИ о нападима на Српску православну цркву у БиХ, поготово у њеном федералном дијелу, редовно пуне странице црне хронике, а готово ниједан такав вандалски чин или боље речено злочин, није кажњен. Посљедње каменовање српске светиње, друго у овој години, десило се у Грачаници на цркви Вазнесења Господњег у ноћи између 3. и 4. октобра, када је поломљено 18 прозорских стакала. Треба ли подсјећати на немили догађај у јулу ове године када је владика бихаћко-петровачки Хризостом претучен и опљачкан. Пуно је примјера скрнављења имовине, гробаља и нападнутих свештеника, о којима се, бар када је о Православној цркви ријеч, мало говори. Криви су за то и црквени посленици, који ћутање неријетко правдају "миром у кући", а зарад "мира" и федерални званичници у правилу "превиде" такве немиле сцене које, на крају приче, прођу незапажено. У подугачкој листи могуће је издвојити да је, примјера ради, свештенике Митрополије дабробосанске Зорана Перковића и Вању Јовановића прије неколико година физички напао Синан Чанић из Сарајева. Нисмо случајно као први примјер издвојили управо "случај Чанић", који до миле воље, без страха од санкција, може да шиканира православно свештенство. Закључујемо то на основу понашања правосудних органа. Отац Вања, парох сарајевски каже да против Чанића никада нису предузете одговарајуће мјере и судски процеси. - Подсјетићу да нас је физички нападао, вербално вријеђао, а оцу Перковићу насилно је упао у стан и тукао га. Није се ту зауставио, већ и касније када год за то има прилику, спроводи терор - казао је јереј Јовановић. Јовановић каже да је примјер Чанића један у низу оних који показују да људи од закона лошим, неадекватним реаговањем поспјешују лоше стање. Симптоматично је, нагласио је Јовановић, да су кривци, у правилу, малољетници или "нису при здравој памети". - Прије неколико година оскрнављено је православно гробље "Кошево 1". У званичном полицијском извјештају наведено је да су починиоци малољетна лица. Даље је наведено да су то учинили, јер су били љути због неуспјешног покушаја оближње пљачке трафике - присјећа је Јовановић и додаје: - У извјештају даље јасно пише да су због љутње "рушили мермерне споменике од пола тоне, изваљивали армиране конструкције и чупали старе камене крстове из земље". И то су све, наглашавам, урадили малољетници. Овдје је, вјерујем, сваки коментар сувишан - закључио је Јовановић. Наш саговорник је истакао да вјерске слободе у БиХ неће заживјети док се ствари не назову правим именом, односно да, сликовито речено, грипа неће бити излијечена, ако се дијагностификује обична прехлада. Да прича о учесталим нападима на СПЦ није преувеличана, примјери стижу из Тузле гдје су такође прије мјесец, два, са Саборног храма Усепнија пресвете Богородице скинути олуци, нешто прије тога на Градском гробљу оштећена два споменика. Свакако треба истаћи да Саборни храм обезбјеђује полиција, која није видјела ни чула разбојнике, који олуке нису демонтирали, већ ломили и чупали. У просјеку, на територији Тузле Православна црква "на удару" је три-четири пута мјесечно. Вандали су више пута нападали и парохијски дом у Пурачићу. У посљедњих седам година починилац је само једном идентификован, а у свим осталим случајевима то су били малољетници. Од 2000. године до данас проблема има и у насељу Кула Град у Зворнику, који су настали од када су се Бошњаци вратили у оближње село. Тринаест пута је паљен дрвени крст који се налазио испред темеља старе цркве Свете Петке. И Црква је више пута оштећена, једном је пред вратима нађена замотана змија, људски измет, набацано смеће... Подсјетимо да је убрзо послије завршетка рата митрополит дабробосански Николај, послије првих напада на Цркву, благословио да свештеници који долазе у Сарајево могу по граду да се крећу у цивилу, а не у мантији коју, иначе, обавезно морају да носе. Исту судбину, поређења ради, дијели и православно свештенство у Турској. Није небитно истаћи да је у БиХ током рата срушено на десетине православних храмова у зонама ван ратних дејстава, а пракса девастирања цркава настављена је и послије потписивања Дејтонског мировног споразума, када их је, такође, много уништено. Није тешко закључити да многе у БиХ не забрињава чињеница што, и више од деценије послије Дејтона, Српска православна црква није добродошла у Федерацији БиХ. Битно је да је 2004. године донесен Закон о слободи вјере и правном положају цркава и вјерских заједница у БиХ, чиме је задовољено оно што у БиХ једино и функционише, а то је - форма. М. ЏЕПИНA ОХР Свештеник Вања Јовановић подсјетио је да је ОХР у изјавама о нападима на СПЦ често недоречен. У вријеме напада на владику Хризостома, напоменуо је, ОХР изразио забринутост због разбојништва и осудио нападе на вјерске службенике. - Изјава је била уопштена и такве формулације поспјешују негативно стање. Крајње су безличне и иницирају још више такве ствари, јер нема конкретне осуде. Није владика вјерски службеник, већ је епископ и представник једне цркве. Понављам, ништа неће у вези са овим питањем кренути набоље, док се ствари не назову правим именом - мишљења је отац Вања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.