Срђан Николић, јунак са Кошара, за "Глас": Западу смета јака Србија и Српска

Морамо да чувамо сјећања на све српске жртве пале у свим ратовима, почев од Косовског боја, Првог и Другог свјетског рата, па до деведесетих, јер уколико то не радимо, дозволићемо себи да нам се понове неке ствари.

Истакао је ово у интервјуу за "Глас Српске" пензионисани потпуковник Срђан Николић, учесник чувене битке на Кошарама, који је током викенда као члан делегације Србије боравио у Републици Српској, а повод је био обиљежавање годишњице битке на Козари. Према његовим ријечима, то је најбољи начин да се изборимо са све чешћим и дрскијим покушајима историјског ревизионизма.

- Битка на Козари је несумњиво нешто што никако не смемо заборавити, баш као и цели НОБ у којем је од стране усташа и Немаца убијен велики број Срба и невиних цивила. Велики број њих је био одведен и у злогласне концентрационе логоре из којих никада нису изашли. Приликом ове посете Козари била ми је изузетна част што сам имао прилику да упознам једног од преживелих логораша. Он је као дете од шест година ухваћен на Козари и одведен у Јасеновац. То ме је стварно дојмило и дубоко емотивно дирнуло, јер можете замислити шта је он све преживео. Те ратне страхоте може да схвати само неко ко је исте доживио у неком другом периоду - поручио је Николић.

ГЛАС: Били сте један од учесника херојске битке на Кошарама. Била је то неравноправна борба, јер су на страни Албанаца биле и поједине НАТО земље, које су их војно и тактички помагале. Зашто је ова прича толико дуго била скрајнута из српске јавности?

НИКОЛИЋ: Споменик свим жртвама на Кошарама је подигнут 2001. године од стране преживелих припадника 25. моторизоване бригаде. Сваке године смо се окупљали одајући почаст погинулим саборцима. И медији и политичари су то радили. Међутим, након петооктобарских промена и доласка "демократских" власти, све се то променило, јер се њихова политика сводила ка приближавању НАТО савезу.  Због тога је наступио један период ћутања о Кошарама. Сада се опет отворено може причати о томе, а донесен је и Закон о ветеранима који је ступио на снагу 2021.  Слободније се прича о свему и праве документарни филмови. Подсетио бих да је тада против нас, на другој страни, било чак 19 НАТО земаља, које су помагале терористичку ОВК и регуларне војне снаге Албаније. Било је ту и муџахедина. Однос снага је био један наспрам десет, можда и 15 у корист непријатеља. И то рачунајући само копнене снаге.  

ГЛАС: Срби на просторима Републике Српске и данас воде неке нове битке, овог пута политичке за насушни опстанак. Како се изборити за своје мјесто под сунцем?

НИКОЛИЋ: Нема вам друге, не смете посустати у борби за свој опстанак, а што подразумева и тражење пријатеља у свету. Ви их већ имате, то су Русија и Кина, али треба тражити подршку и код других земаља,  које су блиске БРИКС-у, јер је то будућност света. Само активним политичким деловањем Српска може добити ову битку.

ГЛАС: Како гледате на све што посљедњих неколико деценија преживљавају и Срби са КиМ, те зашто међународна заједница, поготово западни свијет, све то ћутке гледа?

НИКОЛИЋ: Родом сам, иначе, из царског града Призрена, тако да врло добро знам читаву ситуацију на КиМ и шта све тамошњи Срби преживљавају. Срби са Косова су живели лакше под Османлијама него данас. Подсетио бих да је прва велика и насилна сеоба Срба са тих простора била 1941. По завршетку Другог светског рата Тито је забранио њихов повратак на огњишта због тадашњег споразума која је имао са Тираном. То је тада подразумевало долазак око 200.000 Шиптара из Албаније и њихово насељавање на Космету. Та политика је све до 1989. подразумевала и да Срби нису могли доћи до посла. Уведен је кључ запошљавања - на сваких девет Албанца долазио је један Србин. Значи, све се радило да се српски живаљ у овој јужној српској покрајини искорени, уништи на сваки начин. И то, нажалост, траје све до данас. И Европа све то ћутке гледа, али и подржава, јер сматрају да ће тако лакше доћи до вредних рудних и природних богатстава којима КиМ несумњиво располаже. У Призрену, у ком је некада живело 12.000 Срба, данас има тек неколико стараца. 

ГЛАС: Утисак је да су балкански простори некако тренутно под посебном лупом Велике Британије и Њемачке. Зашто смо им толико интересантни, те зашто су им Срби тако велики трн у оку?

НИКОЛИЋ: То је, нажалост, било одувек, јер је Балкан најкраћи пут који води ка Азији. Живимо на том трусном геополитичком положају, подложном разноразним потресима, до којих спорадично долази у зависности од тренутних интереса великих сила. Поред Велике Британије и Немачке, треба поменути и друге земље, попут Француске. Британци су заинтересовани за рудна богатства на КиМ, а Французи за електране. Значи, није у питању само политика већ добрим делом и економија. Они сматрају да ће лакше остварити те своје планове уколико Србија буде што слабија. То се, наравно, односи и на Републику Српску.

Игре са оружјем

ГЛАС: Оно што забрињава јесте и нова милитаризација Европе. Чак је и НАТО недавно донио одлуку да земље чланице повећају своја издвајања за одбрану на чак пет одсто БДП-а. Куда то води, те колико је оправдано ширење страха да се све то ради јер се Русија наводно спрема да нападне поједине земље?

НИКОЛИЋ: Русија неће напасти неку од европских земаља. То им је само изговор, односно алиби, јер су испразнили своја складишта шаљући на хиљаде тона наоружања, оружја и војне опреме Украјини, али и Израелу. Треба то сад попунити. Поред тога, ова прича око наоружавања има и други аспект на који треба указати. Војни комплекс САД чини око 40 одсто индустрије. То  је и један од разлога зашто је Трамп толико позвао на повећање квоте одвајања за одбрану. Од кога ће Европљани куповати оружје? Па од САД и нешто мало од Шведске, Француске и, рецимо, Немачке. Остале државе ће платити цех ове више него скупе игре. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.