Srđan Nikolić, junak sa Košara, za "Glas": Zapadu smeta jaka Srbija i Srpska

Moramo da čuvamo sjećanja na sve srpske žrtve pale u svim ratovima, počev od Kosovskog boja, Prvog i Drugog svjetskog rata, pa do devedesetih, jer ukoliko to ne radimo, dozvolićemo sebi da nam se ponove neke stvari.

Istakao je ovo u intervjuu za "Glas Srpske" penzionisani potpukovnik Srđan Nikolić, učesnik čuvene bitke na Košarama, koji je tokom vikenda kao član delegacije Srbije boravio u Republici Srpskoj, a povod je bio obilježavanje godišnjice bitke na Kozari. Prema njegovim riječima, to je najbolji način da se izborimo sa sve češćim i drskijim pokušajima istorijskog revizionizma.

- Bitka na Kozari je nesumnjivo nešto što nikako ne smemo zaboraviti, baš kao i celi NOB u kojem je od strane ustaša i Nemaca ubijen veliki broj Srba i nevinih civila. Veliki broj njih je bio odveden i u zloglasne koncentracione logore iz kojih nikada nisu izašli. Prilikom ove posete Kozari bila mi je izuzetna čast što sam imao priliku da upoznam jednog od preživelih logoraša. On je kao dete od šest godina uhvaćen na Kozari i odveden u Jasenovac. To me je stvarno dojmilo i duboko emotivno dirnulo, jer možete zamisliti šta je on sve preživeo. Te ratne strahote može da shvati samo neko ko je iste doživio u nekom drugom periodu - poručio je Nikolić.

GLAS: Bili ste jedan od učesnika herojske bitke na Košarama. Bila je to neravnopravna borba, jer su na strani Albanaca bile i pojedine NATO zemlje, koje su ih vojno i taktički pomagale. Zašto je ova priča toliko dugo bila skrajnuta iz srpske javnosti?

NIKOLIĆ: Spomenik svim žrtvama na Košarama je podignut 2001. godine od strane preživelih pripadnika 25. motorizovane brigade. Svake godine smo se okupljali odajući počast poginulim saborcima. I mediji i političari su to radili. Međutim, nakon petooktobarskih promena i dolaska "demokratskih" vlasti, sve se to promenilo, jer se njihova politika svodila ka približavanju NATO savezu.  Zbog toga je nastupio jedan period ćutanja o Košarama. Sada se opet otvoreno može pričati o tome, a donesen je i Zakon o veteranima koji je stupio na snagu 2021.  Slobodnije se priča o svemu i prave dokumentarni filmovi. Podsetio bih da je tada protiv nas, na drugoj strani, bilo čak 19 NATO zemalja, koje su pomagale terorističku OVK i regularne vojne snage Albanije. Bilo je tu i mudžahedina. Odnos snaga je bio jedan naspram deset, možda i 15 u korist neprijatelja. I to računajući samo kopnene snage.  

GLAS: Srbi na prostorima Republike Srpske i danas vode neke nove bitke, ovog puta političke za nasušni opstanak. Kako se izboriti za svoje mjesto pod suncem?

NIKOLIĆ: Nema vam druge, ne smete posustati u borbi za svoj opstanak, a što podrazumeva i traženje prijatelja u svetu. Vi ih već imate, to su Rusija i Kina, ali treba tražiti podršku i kod drugih zemalja,  koje su bliske BRIKS-u, jer je to budućnost sveta. Samo aktivnim političkim delovanjem Srpska može dobiti ovu bitku.

GLAS: Kako gledate na sve što posljednjih nekoliko decenija preživljavaju i Srbi sa KiM, te zašto međunarodna zajednica, pogotovo zapadni svijet, sve to ćutke gleda?

NIKOLIĆ: Rodom sam, inače, iz carskog grada Prizrena, tako da vrlo dobro znam čitavu situaciju na KiM i šta sve tamošnji Srbi preživljavaju. Srbi sa Kosova su živeli lakše pod Osmanlijama nego danas. Podsetio bih da je prva velika i nasilna seoba Srba sa tih prostora bila 1941. Po završetku Drugog svetskog rata Tito je zabranio njihov povratak na ognjišta zbog tadašnjeg sporazuma koja je imao sa Tiranom. To je tada podrazumevalo dolazak oko 200.000 Šiptara iz Albanije i njihovo naseljavanje na Kosmetu. Ta politika je sve do 1989. podrazumevala i da Srbi nisu mogli doći do posla. Uveden je ključ zapošljavanja - na svakih devet Albanca dolazio je jedan Srbin. Znači, sve se radilo da se srpski živalj u ovoj južnoj srpskoj pokrajini iskoreni, uništi na svaki način. I to, nažalost, traje sve do danas. I Evropa sve to ćutke gleda, ali i podržava, jer smatraju da će tako lakše doći do vrednih rudnih i prirodnih bogatstava kojima KiM nesumnjivo raspolaže. U Prizrenu, u kom je nekada živelo 12.000 Srba, danas ima tek nekoliko staraca. 

GLAS: Utisak je da su balkanski prostori nekako trenutno pod posebnom lupom Velike Britanije i Njemačke. Zašto smo im toliko interesantni, te zašto su im Srbi tako veliki trn u oku?

NIKOLIĆ: To je, nažalost, bilo oduvek, jer je Balkan najkraći put koji vodi ka Aziji. Živimo na tom trusnom geopolitičkom položaju, podložnom raznoraznim potresima, do kojih sporadično dolazi u zavisnosti od trenutnih interesa velikih sila. Pored Velike Britanije i Nemačke, treba pomenuti i druge zemlje, poput Francuske. Britanci su zainteresovani za rudna bogatstva na KiM, a Francuzi za elektrane. Znači, nije u pitanju samo politika već dobrim delom i ekonomija. Oni smatraju da će lakše ostvariti te svoje planove ukoliko Srbija bude što slabija. To se, naravno, odnosi i na Republiku Srpsku.

Igre sa oružjem

GLAS: Ono što zabrinjava jeste i nova militarizacija Evrope. Čak je i NATO nedavno donio odluku da zemlje članice povećaju svoja izdvajanja za odbranu na čak pet odsto BDP-a. Kuda to vodi, te koliko je opravdano širenje straha da se sve to radi jer se Rusija navodno sprema da napadne pojedine zemlje?

NIKOLIĆ: Rusija neće napasti neku od evropskih zemalja. To im je samo izgovor, odnosno alibi, jer su ispraznili svoja skladišta šaljući na hiljade tona naoružanja, oružja i vojne opreme Ukrajini, ali i Izraelu. Treba to sad popuniti. Pored toga, ova priča oko naoružavanja ima i drugi aspekt na koji treba ukazati. Vojni kompleks SAD čini oko 40 odsto industrije. To  je i jedan od razloga zašto je Tramp toliko pozvao na povećanje kvote odvajanja za odbranu. Od koga će Evropljani kupovati oružje? Pa od SAD i nešto malo od Švedske, Francuske i, recimo, Nemačke. Ostale države će platiti ceh ove više nego skupe igre. 

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.