Србима и прије Дејтона Устав био свето писмо

Распад некадашње Југославије, државе братства и јединства. Најдебљи крај у овој трагичној причи извукла је БиХ која и данас, готово три и по деценије касније, не стоји на стабилним ногама. Споразум из Дејтона који јој је „удахнуо“ нови живот озбиљно је пољуљан, али ни на то се не гледа истим очима.

• Дејтонски мировни споразум верификовао је БиХ као државну заједницу два равноправна ентитета
• Лисабонски споразум из 1992., који је предвиђао БиХ као државу састављену од три национална кантона, представљао је могући компромис који је, по мишљењу српске стране, могао спријечити рат
• Повлачење потписа Алије Изетбеговића са Лисабонског споразума, оцијењено је као кључни моменат који је допринио избијању сукоба
• Према свједочењима учесника преговора, српски политички представници су инсистирали на уставном и правном рјешавању кризе

И док политички представници народа, за сада одвојеним путевима траже нови Дејтон или „оживљавање“ његовог изборног слова у доба када се озбиљно мијешају карте на геополитичкој сцени, многи се поново питају да ли је све могло да, ономад, изнова посложи без испаљеног метка, а камоли и иједног изгубљеног живота. 

Општим оквирним споразумом за мир у БиХ, надалеко познат као Дејтонски мировни споразум по америчком градићу Дејтон гдје је и договорен мир 21. новембра 1995, а потписан исте године у Паризу 14. децембра, верификовао је БиХ као државну заједницу састављено од Републике Српске и ФБиХ који су, према слову њеног Устава, а који је један од анекса Дејтона, равноправни ентитети.

У историји ће, међутим,  остати записано да је, уз аминовање западних сила и лично од стране високих представника за БиХ, брзо почело распакивање тог мировног пакета. Тињало је дуго времена, а букнуло, можда и најозбиљније неко икада до сада, током протекле двије, три године усљед опасних напада на институције Републике Српске које су, ионако, с временом, под присилом или увјеравањем да ће бити боље, остале без значајног броја надлежности с којима су изашле из Дејтона прије пуних 30 година. Републички званичници су покренули серију разговора, користећи углед и положај на глобалној политичкој сцени од Русије, Израела, Мађарске и САД-а, да покажу шта се, из њиховог угла, дешава у БиХ, односно како би требало да се ствари одвијају да се поштује међународно право, Устав и Дејтон. И док српска страна, као једна од три конститутивне у БиХ, покушава да све поново постави на здраве ноге у државној заједници која испред свог назива нема никакве друге која би означиле њено уређење, изнова се поставља исто питање – да ли је, на примјер, рат могао да буде спријечен и да ли је све могло да буде договорено на темељу приједлога који су, и прије избијања крвавог сукобам, дошли од португалског дипломате Жозеа Кутиљера. 

ЛИСАБОНСКИ ПАПИР

Арбитражна комисија Мировне конференције о Југославији била је посебан орган основан под покровитељством тадашњег Савјета министара Европске економске заједнице (ЕЕЗ) августа 1991. ради рјешавања правних спорова у вези са распадом југословенске федерације као и издавањем савјетодавних мишљења у оквиру међународне мировне конференције ради регулисања ситуације у Југославији. Успостављена је и комисија која је имала задатак да уреди стање у БиХ усљед распада државе у којој је била једна од република. 

На њеном челу био је португалски дипломата Жозе Кутиљеро и све је ишло у правцу да ће договор бити постигнут, али...

Послије неколико рунди преговора, у Лисабону је 22. фебруара 1992, постигнут споразум о такозваном Кутиљеровом плану који је предвиђао да БиХ остане у садашњим границама, да буде независна, а да се састоји од три национална кантона, при чему би Сарајево имало екстериторијални статус.

Према бројним свједочењима, како самог Кутиљера, тако и других актера, рачунајући Изетбеговића, Хариса Силајџића и Русмира Махмутчехајића, који су предводили делегацију СДА, европски представници су им објаснили да је ријеч о компромису.

Муслиманској делегацији, односно СДА, објашњено је да два народа - Срби и Хрвати, имају услов за независност и да им се мора изаћи у сусрет, али да се излази у сусрет и муслиманима јер и Срби и Хрвати прихватају нову државу.

Споразум су парафирали тадашњи лидер СДС-а Радован Караџић, лидер ХДЗ-а Мате Бобан те СДА Алија Изетбеговић, који је касније, према наводима, на наговор тадашњег америчког амбасадора у Југославији Ворена Цимермана, повукао тај потпис.

Дејтонски мировни споразум, потписан три и по године касније, много је неповољнији, прије свега за Бошњаке, у односу на Кутиљеров план, али су га њихови представници ипак прихватили.

СТАВ ПРЕГОВАРАЧА

Српско прихватање тог плана и данас се дијелу политичких кругова тумачи као историјски значајно, јер потпуно негира наводе о српској кривици за рат у БиХ и тврдње да су започели сукобе јер су, наводно, хтјели да руше БиХ и успоставе „велику Србију“.

Лисабонски папир доказ је да су били спремни да прихвате независност под условом да унутар земље буду формирани национални кантони, а познато је да су прије Кутиљеровог плана, Изетбеговић и СДА одбацили су и споразум Караџић - Филиповић који је предвиђао останак БиХ у скраћеној Југославији (БиХ, Србија, Црна Гора и Македонија).

Арбитражна комисија основана под покровитељством Савјета министара Европске економске заједнице (ЕЕЗ) августа 1991.

Радомир Лукић, професор уставног права и писац првог Устава Републике Српске 1992, био је један од учесника мировне конференције. 

- Политички представници Републике Српске и ја, као српски представник у мировној конференцију у експертским групама, смо се трудили да покажемо да се о БиХ морају водити посебни преговори и да признање БиХ, прије него што се три народа договоре о унутрашњем уставном уређењу, не може да буде учињено – поручио је Лукић на почетку изјаве за „Глас“. 

Покушали су да странце који су били главни управљачи кризе у Југославији увјере да не могу разорити Југославију, а да БиХ остане стабилна. 

- Португалски дипломата се озбиљно прихватио посла и поставио је основе за уређење БиХ које се темељило на тадашњим картама о етничком распореду становништва где су требале да буду организоване најмање три унутрашње јединице, са већинском становништвом - српским, хрватским и ондашњим муслиманским који су се касније сами преименовали у Бошњаке. Израђен је документ који је имао солидне основе за наставак преговора из којих би се дошло до рјешења веома сродног каснијем Општем оквирном споразуму за мир у БиХ – казао је Лукић.

Сматра да је сажетак рада Кутиљерове групе највећа посљедица труда Срба у БиХ да се организују преговори како не би дошло до грађанског рата у БиХ. 

Радомир Лукић

- Од почетка смо инсистирали да се примене на првом месту правна правила Устава Југославије који је садржавао Устав БиХ. По њима није могло да дође до онога до чега је, ипак, дошло, а то је тврдња да се Југославија распала. То је вештачка тврдња где је пет председника уставних судова неких европских земаља утврдило нешто што по праву није могло да утврди. Стално смо тврдили да се криза мора решити на уставан начин, у мирном поступку, па чак и ако буде раздруживања о којем су говорили Словенци, то мора да буде обављено договорено и уз уређивање међусобних односа - тврди Лукић. 

Једино смо се Срби, каже, трудили да све буде рађено у складу са уставима, док су остале стране кршиле устав и радиле једнострану сецесију, а на памет им није ни падало да се придржавају правних правила Југославије. 

Лукић тврди да се зна због чега је Изетбеговић повукао сагласност. 

- Опште је познато да је он то учинио уз одобрење ондашњег амбасадора САД-а у Београду Ворена Цимермана и то је посљедица политичких интереса Муслимана који су хтели да доминирају у БиХ, али и великих геополитичких интереса САД и ондашње европска заједница. Да су разговори у Кутиљеровој радној групи настављени, онако како су започети, и да је било добро воље и поштеног преговарања муслимана могао се избећи грађански рат и могло се пронаћи решење које одговара свима - закључио је Лукић који је касније био чак и делегације која је преговарала у Дејтону. 

ИЗ УГЛА СКУПШТИНЕ

Некадашњи предсједник Народне скупштине Српске Драган Калинић каже да су од потписивања Дејтона на видјело изашле његове предности и мане. Срби су, сматра, упркос почетном незадовољству имали више разлога да буду задовољни од друга два народа - верификована је Република Српска и успостављена нова уставна структура БиХ.

- Политичке елите друга два народ су остале фрустриране рјешењем које им је наметнуо Вашингтонски споразум кроз тзв. муслиманско-хрватску ФБиХ. Хрватски потпис је стављен на бази обећања да ће се БиХ реорганизовати временом у регије, а Изетбеговић је наводно добио увјеравања да је Дејтон привремено рјешење до унитарне БиХ. Све послије је историја која свједочи о међународном интервеционизму у циљу ревизије споразума, укидања Српске и намиривања глобалистичких и унитаристичких апетита у БиХ – рекао је за „Глас“ Калинић које је на челу Скупштине био деведесетих година.

- Ово што је сад Дејтон слободно би се могло назвати „замрзнути конфликт". Ако се у наставку не буде рјешавало питање повратка одузетих надлежности Српске и успоставили једнакоправни односи у ФБиХ између Бошњака и Хрвата „конфликт“ може отићи у нежељеном правцу – упозорио је. 

Лисабонски споразум и Кутиљерив план били су, каже, нажалост, неуспјели покушај да се спријечи рат проузрокован једностраном сецесијом БиХ из тадашње заједничке државе Југославије.

- Раних 90-их био сам шеф клуба посланика Савеза реформских снага у Скупштини СР БиХ. Милорад Додик је био посланик, а странком је руководио проф. др Ненад Кецмановић. Кецмановић и ја смо били на састанку у Конаку у Сарајеву када је у фебруару 92. Кутиљеро презентовао идеју да се БиХ успостави као конфедерална заједница – „Босна цијела из три дијела". Колико се сјећам од тад три владајуће националне странке СДС је позитивно гледао на овај предлог. ХДЗ се у почетку није противила, а СДА без обзира на параф у Лисабону је у наставку била против плана, уз чини ми се асистенцију америчког дипломате Ворена Цимермана – навео је Калинић. 

Врх реформиста је сматрао, посебно Анте Марковић, да би се рат могао спријечити прије свега економском реорганизацијом тадашње БиХ.

- Кецмановић и ја смо афирмативно, уз економске модалитете наступили према Кутиљеровом плану. Кад је завршен састанак у сарајевском Конаку, пресрео нас је у ходнику Нијаз Дураковић, тада шеф бх. комуниста и љутито назвао „фашистима“ због подршке Кутиљеру – присјетио се Калинић. 

Било је, додао је, других приједлога за босански Гордијев чвора, али ратна еуфорија је већ од 6.априла све то бацила под ноге.

Драган Калинић

- Данас, са дистанце од три десетљећа и са погледом на рат који је донио на хиљаде несрећно изгубљених и упропаштених живота, Кутиљеров план је био здраворазумски реалан модел за опстанак БиХ ослоњене на троножац три равноправна конститутивна народа. И данас он би, ако би политичке елите три народа истински вјеровале у мирољубиву коегзистенцију између Српске и редефинисане ФБиХ могао бити дугорочно и самодрживо рјешење за БиХ – сматра Калинић. 

Између лисабонског и дејтонског споразума стране у БиХ су, свака из својих разлога, одбиле и друге планове који су се појављивали, а остаће запамћена и изјава Изетбеговић уочи референдума, на који Срби махом нису изашли, у тадашњој Скупштини СР БиХ: „Жртвоваћу мир за суверену и независну БиХ“.

Жозе Кутиљеро преминуо је у Бриселу 2020. у 86. години.

Свједочење у Хагу 

Жозе Кутиљеро је 2013. казао на суђењу бившем предсједнику Републике Српске Радовану Караџићу у Хашком трибуналу да су Алију Изетбеговића и његове сараднике добромислећи аутсајдери са стране храбрили да одбаце мировни споразум из 1992. и боре се за унитарну босанску државу.

- Алија Изетбеговић би једно говорио насамо, а друго јавно. На првом ручку током преговора увидио сам да је Изетбеговић лажов и да му се не може вјеровати. Он је увијек одступао од оног што је већ био прихватио да учини - изложио је у изјави Кутиљеро своје утиске из тог времена.

Назначио је и да су све стране лагале, „али су Срби најмање“. Хариса Силајџића је означио као емотивног, рекавши да му не треба вјеровати, додавши да је истинска трагедија што мир није постигнут путем изјаве о принципима. Португалски дипломата је свједочио на основу обавезујућег налога Хашког трибунала, јер није хтио да да исказ добровољно.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.