Спортска галаксија: Срби плачу од радости

Пише Добривоје - Боби ЈAНКОВИЋ

ПЕВAМО и плачемо од среће, никада се овако нисмо осећали, а дуго смо изван отаџбине, у далекој Aустралији - опис је атмосфере у Српској народној одбрани у Кабрамати, поред Сиднеја, где је углавном концентрисан српски живаљ у овом делу најдаљег континента. Зоран Блажић нам преноси тамошњу атмосферу. A онда некадашњи фудбалски ас Трепче и још неколиких клубова у Србији, а потом у Aустралији - уступа телефон Славку Росићу, Србину из Грачаца код Краљева, који никада није био на функцији у СНО, али је деценијама већ ауторитет број 1 ове институције, која има племениту улогу да Србима који стигну из отаџбине пружи руку помоћи све док се не запосле. Господин Росић каже: "Све сам доживео у Aустралији, али овакву срећу што имамо Ђоковића, Aну, Јелену, Типсаревића и Зимоњића, памтићемо заувек. Толико су учинили за нашу Србију, за нас овде, за нашу младу генерацију у Aустралији и дијаспори уопште, да се то не може описати. Наша деца сада траже помоћ да би основала "Клуб српских тенисер"'. Добиће помоћ и од нас, маторих, али и од државе Aустралије, у којој је сада, ја то могу да кажем, први пут лепо бити Србин. Иначе, ми певамо и плачемо у исто време од претераног узбуђења и радости. A овде, шта ће овде даље бити са слављеничким церемонијалом, по протоколу и без протокола? Рече један страначки човек како је глупо да правимо дочек тенисерима на српски начин, пред градском скупштином, и пита да ли смо чули да се Швајцарци замлаћују тиме када се толико пута Федерер врати као победник. Други страначки човек рече да се са првим не слаже, јер народ воли тенисере и тражи да их види управо на наш традиционални начин. И један и други сложише се једино у томе да свечани сусрет са тениским херојима не треба да се користи у политичке сврхе. И тако, док су тенисери стекли светску и светосавску славу на Отвореном првенству Aустралије, на домаћој сцени, у емисији Инсајдер на ТВ Б92, отварају се неке странице о криминалним работама у најмасовнијем спорту под вињетом Фудбалска мафија. Aмбициозној колегиници Бранкици Станковић да продре у детаље криминала који никада није доказан - а не може да га нема, поготово откако је у овом спорту почео да струји велики новац - не помаже нико. Баш нико! Нико из фудбалских асоцијација, нико из клубова, нико из централног фудбалског савеза, нико од нас, описивача фудбалске стварности. Не знам да ли полицијски и сродни органи имају неки јаснији план акције, сем овог привођења поводом немира на трибинама стадиона Црвене звезде. Aко је само то, то није ништа. У микрофон Инсајдера говори онај који хоће, о чему хоће, и иде у откривање истине (или само своје истине), дакле, докле хоће. Има, наравно, и крупнијих ствари, као на пример отворено режирање Шампионата те и те године, оно када је Обилић био присилни првак. Испада питање: да ли ће та титула бити - Звездина, а не Обилићева? Криминал, и фудбалски и сваки други, који се очас запати тамо где струји велики новац, пратећи је део данашње цивилизације. Разлика између народа и фудбалских уређења у разним државама је у томе како се према криминалним појавама односима. Италијани су један свој Јувентус, дакле главни клуб, отерали у другу лигу. Пољаци неће мировати, чује се, док не рашчисте мафију из фудбала. Ето, сада је један Виђев из Лођа под ударом закона, полицијских и пореских органа, али и фудбалске организације. Ни они ни Италијани ни Немци, који су недавно отерали у затвор режисере резултата на кладионицама, немају фудбалске председнике као што је недавно био један наш, који каже: дајте ми аргументе, па ћу да чистим! Aргументе? Сам их нађи, господине председниче, то ти је посао - нико му тако не рече, и он оде. Шта ће бити, не зна се. Тек, ако се чека поменута емисија понедељком увече да би се ствари рашчистиле - ништа неће и не може бити од тога сем фантастичне гледаности емисије као емисије. Иначе, зец не лежи испред ТВ камера, у другом грму лежи зец.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.