Симбол устанка народа Француске

Јованка Орлеанка (позната и као Дјевица Орлеанска), била је француска национална јунакиња и симбол француског устанка, али и једна од најзначајнијих жена у историји. Она је оличење отпора народа Француске против Енглеза у Стогодишњем рату вођеном око насљеђа француске круне.

Живјела је само 19 година, али је и за тако кратко вријеме успјела да постане идеал, симбол и мит. Данас се сматра једним од најпопуларнијих светаца у Римокатоличкој цркви.

Дјетињство

Јованка Орлеанка потекла је из веома сиромашне породице. Мајка је била домаћица, а отац јој је био ситни сеоски земљопосједник, који се једино бавио земљорадњом. Имала је још два брата и двије сестре који су умрли веома млади. Родитеље је изгубила када су Енглези освојили Домреми.

Бригу о њој је тада повео њен ујак и његова жена који су били нешто богатији. Као млада дјевојка сваког дана је тражила да је њени старатељи воде у цркву да се исповиједа. Никада није научила да чита и пише. Била је сиромашно одјевена, а они који су је познавали говорили су да би по цијели дан проводила по планини чувајући стадо и пјевушећи пјесме.

Било јој је 13 година када је чула прве небеске гласове који су јој поручивали да дође у цркву и да се помоли јер ће од тада почети њена мисија. То је несумњиво за њу представљало некакво предсказање и неки Божји задатак који је био повјерен њој.

Рат против Енглеске

И поред тога што су је Французи исмијавали, Јованка је остала у Орлеану. Затим је почела да тражи престолонасљедника јер му је по Божјим заповијестима она морала помоћи у рату против Енглеза. Поручила је да ће доћи да разговара са престолонасљедником Карлом. Орлеанка је примљена на разговор код дофена и успјела је да тог слабашног регента натјера на акцију за истјеривање Енглеза из Француске.

Истина, поред ње су се стално налазили француски команданти и велики број војних стратега, а Орлеанка је била само ту фактор који је давао својом упорношћу и жељом за истјеривањем Енглеза додатни подстрек француској војсци.

Понуђен јој је мач дофена, али га је она одбила и једино је тражила да јој се донесе Божја слика пред којом је стално понављала молитву упућену Дјевици Марији.

Прва њена акција је било ослобађање Орлеана. Издиктирала је писмо које је послато господину Ротслеру у Орлеану да мирно напусти Орлеан, или ће га она уз Божју помоћ сама истјерати. Узјахала је коња, а поред ње су се стално налазила два до три француска витеза и кренула је са њима ка тврђави. Ту је била и рањена посред груди, а Французи су 22. маја 1429. године истјерали Енглезе из града. Град Патај је пао 18. јуна 1429. године, чиме је отворен пут за Ремс. У пратњи дофена и његове дворске камариле, одлази у палату у Ремсу гдје је 17. јула 1429. године Карло Седми Побједник крунисан за краља. Орлеанка је стајала поред њега, поклонила му се и молила га да је отпусти из војне службе, јер је њена мисија завршена. Нарочито су против тога били француски ритери јер им је она давала духовну снагу и просто их у свакој борби присиљавала само на побједу. Популарност Јованке Орлеанке нису нимало лијепо прихватили горњи слојеви француског друштва. Она је била обична сељанка која је захваљујући француским ритерима уздигнута до неба.

Суђење и смрт

Дана 24. маја 1430. године учествовала је у одбрани Компињеа од Бургунда, гдје су је они и заробили. Док је трајала опсада Компињеа покушавала је неколико пута да побјегне из тамнице и да помогне браниоцима града.

Вјеровала је да ће је спасити њен краљ Шарл и дати огроман новац за њен откуп. Међутим, умјесто откупа, дата је на чување Јовану Луксембуршком који је за 100.000 златних фунти продао енглеском краљу Хенрику Шестом. Енглези су против ње организовали црквено суђење. Први пут се појавила пред поротом 21. фебруара 1431. године. Оптужена је као лажни пророк, за чаробњачење, вјештичарење и јерес. Оптужена је да је извршила масовни злочин убијајући енглеске војнике у борби и да је наређивала звјерства.

Дана 29. маја судско вијеће од 37 судија је одлучило да је прогласи кривом као јеретика и лажног вјерника. Пресуда је донесена 30. маја 1431. године. Осуђена је на смрт на ломачи.

Прије самог чина спаљивања, у тамници су је посјетили свих 37 судија и рекли јој да се њима може слободно исповиједити. Тада је Орлеанка изјавила да више не чује Божје гласове.

Спаљена је тачно у подне 30. маја 1431. године на градском тргу пред масом људи. Била је обучена у посебну ношњу на којој су били ушивени црвени ђаволи, пошто је ту блузу носио сваки јеретик који је осуђен на ломачу. За вријеме спаљивања, око ње су кружили црквењаци са књигама и читали молитве за спас људских душа од оваквих јеретика. Њени остаци су затим бачени у Сену.

Проглашење за свеца

Четврт вијека касније, 1456. године покренут је нови поступак за њену рехабилитацију у Паризу уз сагласност Свете столице. Послије испитивања неких свједока и прегледа цјелокупног материјала, пресуда Кошона је била поништена и Орлеанка је била рехабилитована, али не и проглашена за свеца.

То се догодило 1909. године а проглашена је свецом 1920. године у вријеме папе Бенедикта XV.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.