Рифкинд: У Сирији правимо исту грешку као што смо правили у Босни

Њујорк - У септембру 1991. године, док се Балканом ширило насиље, беспомоћни министар спољних послова Југославије Будимир Лончар тражио је од Савјета безбједности Уједињених нација да уведе општи ембарго на оружје који би било примијењено на све стране у сукобу. Његов захтјев, колико знам, једини је примјер једне владе да тражи да се санкције уведу против властите државе, пише у ауторском тексту у листу “Њујорк Тајмс” бивши министар одбране и спољних послова за вријеме премијера Yона Мејyора, Малколм Рифкинд, преносе агенције.

- У теорији, овај потез био би чин неутралности осмишљен да обузда насиље. Уствари, ембарго - који сам у то вријеме подржавао - само је додатно учврстио силну супериорност босанских Срба јер су имали приступ залихама оружја из касарни Југославенске народне армије. Ефект ембарга био је тај да су босански Муслимани постали слабији у суочавању с кампањом етничког чишћења, што је најочигледније приказано масакром у Сребреници – навео је он.

Данас, 20 година након избијања ратова на Балкану, западни политичари суочени су са сличном дилемом, наводи се у тексту, да ли ће се омогућавање оружја одређеној страни у сукобу користити за самоодбрану или за почињење звјерстава и осветничких напада; да ли ће убрзати рјешење сукоба, или ће га успорити.

- Тренутно чинимо исту грешку у Сирији какву смо учинили у БиХ. Прихватам то да би западњачка војна интервенција у Сирији била грешка. За разлику од акције подржане од НАТО-а у Либији, мали су изгледи да Русија укине свој вето у Савјету безбједности. А ни Арапска лига није позвала на сличну акцију, као што је то урадила током устанка против Моамера Гадафија – наводи Рифкинд у тексту.

Ово, међутим, не значи да Сједињене Државе и Европа не би требале дјеловати.

- Било је исправно покушати наставак дипломатски испосредованг политичког рјешења путем Уједињених нација, али је овај процес био угушен континуираном бруталношћу предсједника Башара ал Асада. Како је дипломатска рута блокирана, и како су сиријски побуњеници успјели да нападну срце режима у Дамаску и Aлепу, рат је прешао у потенцијално пуно крвавију фазу, којој би се могли прикључити неки, ако не и сви сиријски сусједи – истакао је Рифкинд.

Сада морамо узети у обзир низ изузетно мрачних исхода: први је да би у сукобима у Либану могло доћи до ескалације секташког насиља; други је да би нека друга држава или недржавни фактор могли украсти хемијско оружје од Сирије; и трећи је да дође до потпуног колапса

Сирије, да насилни сукоби постану отворени за све учеснике, без постојања правила, и као посљедица да дође до настајање политичког вакуума.

Да бисмо спријечили наведене могућности, морамо притиснути сиријску опозицију да се уједини.

Структуре које подстичу комуникацију и сарадњу између побуњеничких фракција су неопходне како за ратне напоре тако и за период транзиције након Асадова одласка.

- Што дуже рат траје, већа је вјероватноћа да ће се легитимна борба за самоодређење даље спуштати на ниво колективног насиља, што ће онемогућити обострано прихватљиво политичко рјешење. Без таквог рјешење, сиријско и регионално насиље ће се наставити - без обзира на то да ли ће режим Баатха преживјети или не – написао је Рифкинд.

Није довољно само подстицати побуњенике да “дјелују заједно”.

Американцима и Европљанима је потребно да имају већи утицај, а за то морају обезбједити смислену мотивацију.

Ово би требало доћи у облику достављања оружја за сиријске побуњенике уколико они покажу реални напредак у стварању уједињене опозиције.

Ово би захтијевало мијењање ембарга на оружје Европске уније.

За разлику од УН-овог ембарга на оружје у Босни, на ову одлуку не могу утицати кинески и руски вето.

- Достављање оружја у грађанском рату увијек ће бити контроверзно и краткорочно говорећи увијек ће довести до повећања сукоба и броја жртава. Али ће такође осигурати пад Асадовог режима у периоду од неколико седмица, а не мјесеци. Не смијемо претпостављати да пребјези високорангираних сиријских званичника као што је премијер Ријад Хиџаб означавају неизбјежни колапс режима - језгро сиријске сигурносне државе остаје нетакнуто. Што дуже овај рат траје, то ће бити већи покољ.

Наоружавање сиријских побуњеника није привлачна стратегија. Омогућавање наоружања за сукоб никада није. Постојали би озбиљни ризици. Али већ можемо увидјети да је алтернатива пуно гора. Сиријском народу потребни су алати како би могли завршити посао отклањања овог окрутног режима - закључује текст бивши британски министар Малколм Рифкинд.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.