Приватизација државе

Посљедња дешавања на узаврелој политичкој сцени у Босни и Херцеговини недвосмислено су показала да је дошло вријеме за повлачење црте и свођење рачуна.

Трчкарање бошњачких политичара око бирократа у OHR-у, вођење приватних и партијских ратова на рачун државе, претворило се у бесмислену причу о земљи без идентитета и политичарима без политичке храбрости и визије. Каквог смисла уопште има учествовати у таквој државној конструкцији у којој вас третирају као нужно зло, као нешто што "ремети хармонију идиличне самозадовољне земље".

Колико је оправдано питање шта је, трошећи државни новац, Харис Силајџић радио у Лондону, толико је умјесно и питање шта уопште Валентин Инцко ради у Сарајеву? Уколико предсједавајући колективног предсједништва глуми нижеразредну тужбалицу због страха за властиту судбину, чему онда толика необјективност и пристрасност високог представника када је његова задаћа да штити дејтонски интегритет свих грађана БиХ.

Харис Силајџић очигледно зна да његов брод полако тоне, али није јасно зашто је улогу кормилара преузео Валентин Инцко. Умјесто да предсједавајућем колективног предсједништва појасни уставну структуру земље, и да га упозори на врло опасне посљедице приватизације институција државе, он дегутантно констатује да је пуштањем Ганића на слободу смањена напетост у земљи и још додаје да Велика Британија осумњиченог за ратни злочин треба испоручити БиХ.

Да ли високи представник мисли на исто оно (не)способно тужилаштво које није у стању да процесуира предмете ратних злочина па он као продужена рука лоших савјетника из међународне заједнице инсистира на останку страних тужилаца. Је ли то исто Тужилаштво у којем је страни тужилац ставио ад акта предмет "Тузланске колоне", у којем је на бруталан начин убијен 51 војник? Је ли то исто оно тужилаштво које претјерано дуго "истражује" случај "Добровољачка", гдје се по признању и неких актера десио злочин, као и читав низ других случајева, у којима су у правилу жртве Срби?

Да ли високи представник, подржавајући мировне напоре у овој земљи, мисли на Суд БиХ, из чијег се радног простора, по одобрењу предсједнице Суда Медџиде Кресо, води организована подршка Ганићевом тиму?

Превише је питања на која, нажалост, ниједан високи представник није понудио одговор, осим што је преносио поруке своје стерилне администрације које немају ни сврхе ни смисла, отварајући проблеме и стварајући сукобе тамо гдје их нема. Тај механизам мултипликовања криза и проблема био је врло успјешан самим тим што толико године након рата још увијек није отклонио кључне предрасуде и стереотипе о Босни и Херцеговини.

Очигледно да су сада све карте на столу. Сарајевски политички врх наставља познату причу, сматрајући Босну и Херцеговину као властиту прћију у којој може радити све, наравно без икаквих посљедица. Умјесто територијалаца сада имамо "легалисте" који своје циљеве желе да постигну идентификујући се са државом, не бирајући средства.

Познату изреку француског апсолутистичког владара Луја XIV "Држава то сам ја", олако су преточили у праксу, заборављајући да у тој држави има и оних који другачије мисле. Aли, сматрају, ако на сву ту приватизацију државних институција не реагују OHR и високи представник, не реагују страни амбасадори, онда то и није проблем. Ћутање је увијек било одобравање. Одобравање које није у корист опстанка ове земље, које не може бити у корист ниједног народа. Чак ни бошњачког.

Но, ко мари за другачије мишљење, поготово ако се односи на Србе. Тако Силајџић у име Босне и Херцеговине, дакле и Срба преноси своје партијско-приватне поруке у Лондону, а његов ратни друг, Златко Лагумџија, са Србима би најрадије комуницирао пљувањем. У таквом окружењу ништа не треба да чуди. Напротив, зачуђујуће би било да држава функционише и да постоји минимум толеранције и сагласности око битних питања, као предуслов за њен опстанак.

Све док год је тако, док постоји лажна слика о јединству базирана на ексклузивном праву на коначно мишљење, Босна и Херцеговина је пропао експеримент. Готово да нема наде да ће се неко ко нема елементарне политичке мудрости удостојити и уважити чињеницу да не полаже ексклузивно право на државу.

На срећу, Република Српска је давно рашчистила са лошим намјерама које долазе из Сарајева. Премијер Српске, Милорад Додик, први се успротивио таквом концепту Босне и Херцеговине, без обзира на негодовање OHR-ових бирократа и многих других. Сасвим је извјесно да је вријеме пријетњи, безрезервне подршке једнима и сталним оспоравањима других, разним скривеним и подлим подметањима и црно-бијелој слици ове земље иза нас.

То је веома важно за Републику Српску јер се може окренути властитом развоју и просперитету својих грађана. Упркос свему.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.