Прича о Сребреници продубиће раздор између ФБиХ и Републике Српске

Вашингтон - Амерички стручњак за Балкан Стивен Мејер сматра да БиХ, упркос притиску Запада, никада није ухватила коријен као држава, те да ће прича о Сребреници продубити раздор између већ обогаљене Федерације БиХ и успјешније Републике Српске.

Мејер наглашава да је Дејтонским споразумом направљена вјештачка БиХ, без “оснивачких прича” неопходних за њено одржавање, док су приче и епови, који су важни људима који живе у БиХ, оријентисани против уједињене, сврсисходне државе.

Он наводи да је Запад, а нарочито Вашингтон, инсистирао да БиХ буде конструисана из рушевина послије ратова из деведесетих година прошлог вијека.

“Упркос притиску са Запада БиХ никада није ухватила коријен као држава. Централне институције грцају, а права моћ је у рукама етничких /националних/ заједница и лидера.

Ова тенденција ће само бити појачана причом о Сребреници - продубиће раздор између већ обогаљене Федерације и успјешније Републике Српске”, навео је Мејер у ауторском тексту за Срну под називом “Темељи БиХ”.

Мејер у тексту поставља питање: “Шта су оснивачке приче и мит о модерној држави БиХ”, те наводи да они постоје, али нису повезани са државом, него са националним групама које живе у БиХ.

“Срби у БиХ прихватају исте приче и митове као сви остали Срби. А, сада и муслимани у БиХ имају своју жоснивачку причуж. Трагедија из Сребренице из јула 1995. године постала је иста врста епа за муслимане, као што су Косово Поље и Јасеновац за Србе.

Сребреница је била емотивна, срцепарајућа трагедија за муслимане од 1995. године. Али, Сребреница је кулминирала у примарни муслимански оснивачки еп када је постала локација масовног сахрањивања 409 новоидентификованих жртава у јулу.

Можда је најупечатљивија прича она о сахрањивању бебе у Меморијалном центру Поточари, недалеко од Сребренице. Постоје неслагања о томе да ли су сви сахрањени - нарочито беба - заиста били жртве масакра у Сребреници. Али, то је ирелевантно.

Важно је да муслимани вјерују да су то све биле жртве и да њихово страдање служи не само као тачка за окупљање муслимана, него и као споменик о бруталности Срба”, истиче Мејер.

Он наводи да “оснивачке приче” за Србе и муслимане имају најмање једну заједничку ствар - све представљају трагични губитак и средство за идентификацију “других”. Јединствена је појава, додаје Мејер, да приче и митови буду засновани скоро искључиво на трагедији, а не на позитивним причама о слави која инспирише.

Мејер наглашава да се свака држава враћа причама у којима је ухваћена суштина њиховог оснивања - неком великом догађају или догађајима око којих грађани могу да се окупе, што држави даје кредибилитет. Понекад су те приче истините, понекад су мит. Најчешће су комбинација чињеница и мита.

Неважно је да ли су ове “приче о оснивању” истините. Важно је да оне служе као емотивна и психолошка основа за успостављање државе, сматра Мејер.

Он подсјећа да за Сједињене Државе рат вођен у револуцији од 1775. до 1783. године и грађански рат вођен од 1861. до 1865. године представљају те приче о оснивању. За Француску таква прича је револуција од 1789. до 1799. године, а за савремену Русију револуција из 1917. године.

“Ове револуције су прокламоване као темељи слободе, демократије, ослобођења и једнакости - а да ли је то тачно или не, неважно је. То су свакако историјске чињенице, али и оне садрже митове који су неопходни за америчку, француску и руску перцепцију самих себе, а пружају и емотивне темеље о величини и значају ових земаља”, истакао је Мејер.

Он наводи да Балкан у томе није изузетак и да се, штавише, у овом региону могу наћи неке од најдирљивијих и емотивно најснажнијих “оснивачких прича”.

“Македонци и даље поносно гледају у прошлост и на битку код Гаугамела из 331. године прије нове ере, када су Македонци поразили војску моћног Персијског царства. У скорије вријеме позивају се на Илинденски устанак из 1903. године против опадајућег Отоманског царства. Чињеница да устанак није успио - није важна”, наглашава Мејер.

За Србе постоје двије “оснивачке приче” - битка на Косову Пољу из 1389. године и, једнако важно, покољ Срба /и осталих/ у Јасеновцу од 1941. до 1945. године.

Могуће је устврдити, истиче Мејер, да су масовна убиства која је починила Титова ОЗНА и погубљење Драже Михаиловића по завршетку Другог свејтског рата послужили као “оснивачке приче” за другу Југославију.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.