Позоришна критика: Госпођица Јулија

ПРЕМИЈЕРНИМ извођењем представе "Госпођица Јулија", први пут је на сцени Народног позоришта Републике Српске игран неки од многобројних драмских текстова Aугуста Стриндберга, једног од најважнијих представника скандинавске драматургије. Тачно после сто година од првог извођења овог комада на нашим, бившим, просторима, у Загребу 11. марта 1907. године. Наведени подаци имају своју историјску вредност, пре свега, али и упућују на важна театролошка питања која су у вези са представом. Нису ретки случајеви да позоришта, трагајући за репертоарским акцентима или у намери да открију нову глумачку генерацију, посегну за делима или ауторима који носе епитет трајних вредности. Свакако да је изузетно важно препознати те вредности, издвојити их и позабавити се њима у времену садашњем, онолико колико, као и исте вредности трпе осавремењивање. Стриндберг у поднаслову "Госпођице Јулије" ставља ознаку натуралистичка трагедија. Колико је он сам припадао натуралистима, питање је за дискусију, али ова драма сигурно носи један натуралистички елеменат; износи пред нас сурову човекову истину. У овом случају истину Јулије која је "преживели остатак старог мачевалачког племства", нежељено дете, полужена која бежи од урођене женске природе борећи се против свога другога Ја, Јулије која сања на јави не би ли тим сновима одагнала самоубилачке нагоне, као једино решење за унутарњи конфликт. Таквој, уснулој, Јулији у ноћи Ивањској, у којој владају страсти, емоције, ирационално и када се сви труде да све буде сан, придружује се слуга Жан са својим "истинитим" сновима. У њима је Јулија савршено створење, недодирљиво и свемогуће, али и идеално решење да се уз њу докопа прве гране на дрвету животног успеха. Ове се истине снажно сударају у мистичној Ивањској ноћи, у грофовој великој кухињи, у којој чудновати мириси, помешани са разузданом музиком која долази споља, представљају тачно место Јулијиног посрнућа и Жановог покушаја да се домогне недостижног. У тој кухињи-чистилишту, једино Кристина одистински заспи сном праведника, не сањајући, јер нема о чему. Она ћути и чека, стварајући тишину која значи истину. Ове вредности Стриндберговог дела јављале су се у одличним глумачким креацијама Слађане Зрнић (госпођица Јулија), Љубише Савановића (Жан) и Aне Мазалице (Кристина). Без обзира на то што су сценографским решењем доведени у ситуацију да играју на изузетно малом простору, успели су да максимално сведеном глумачком игром допру до језгра својих ликова. Посебно радује што су овим улогама показали да су у потпуности сазрели као глумци широке лепезе израза. Свако од њих је остварио специфичну студију лика коју игра са покрићем и брани је од прве до последње секунде представе. Кроз њихову игру оживео је Стриндберговски дух драматургије, препознатљив по драмској паузи; скандинавски, ледено хладни тип јунака, који само због тренутка јужњачке страсти страда у античким размерама и све то плаћа, нама најскупљом вредношћу, животом. На крају констатација да је позориште увек почивало на глумцима и срећа је да је и данас тако. Пише Лука Кецман

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.