Pozorišna kritika: Gospođica Julija

PREMIJERNIM izvođenjem predstave "Gospođica Julija", prvi put je na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske igran neki od mnogobrojnih dramskih tekstova Augusta Strindberga, jednog od najvažnijih predstavnika skandinavske dramaturgije. Tačno posle sto godina od prvog izvođenja ovog komada na našim, bivšim, prostorima, u Zagrebu 11. marta 1907. godine. Navedeni podaci imaju svoju istorijsku vrednost, pre svega, ali i upućuju na važna teatrološka pitanja koja su u vezi sa predstavom. Nisu retki slučajevi da pozorišta, tragajući za repertoarskim akcentima ili u nameri da otkriju novu glumačku generaciju, posegnu za delima ili autorima koji nose epitet trajnih vrednosti. Svakako da je izuzetno važno prepoznati te vrednosti, izdvojiti ih i pozabaviti se njima u vremenu sadašnjem, onoliko koliko, kao i iste vrednosti trpe osavremenjivanje. Strindberg u podnaslovu "Gospođice Julije" stavlja oznaku naturalistička tragedija. Koliko je on sam pripadao naturalistima, pitanje je za diskusiju, ali ova drama sigurno nosi jedan naturalistički elemenat; iznosi pred nas surovu čovekovu istinu. U ovom slučaju istinu Julije koja je "preživeli ostatak starog mačevalačkog plemstva", neželjeno dete, polužena koja beži od urođene ženske prirode boreći se protiv svoga drugoga Ja, Julije koja sanja na javi ne bi li tim snovima odagnala samoubilačke nagone, kao jedino rešenje za unutarnji konflikt. Takvoj, usnuloj, Juliji u noći Ivanjskoj, u kojoj vladaju strasti, emocije, iracionalno i kada se svi trude da sve bude san, pridružuje se sluga Žan sa svojim "istinitim" snovima. U njima je Julija savršeno stvorenje, nedodirljivo i svemoguće, ali i idealno rešenje da se uz nju dokopa prve grane na drvetu životnog uspeha. Ove se istine snažno sudaraju u mističnoj Ivanjskoj noći, u grofovoj velikoj kuhinji, u kojoj čudnovati mirisi, pomešani sa razuzdanom muzikom koja dolazi spolja, predstavljaju tačno mesto Julijinog posrnuća i Žanovog pokušaja da se domogne nedostižnog. U toj kuhinji-čistilištu, jedino Kristina odistinski zaspi snom pravednika, ne sanjajući, jer nema o čemu. Ona ćuti i čeka, stvarajući tišinu koja znači istinu. Ove vrednosti Strindbergovog dela javljale su se u odličnim glumačkim kreacijama Slađane Zrnić (gospođica Julija), Ljubiše Savanovića (Žan) i Ane Mazalice (Kristina). Bez obzira na to što su scenografskim rešenjem dovedeni u situaciju da igraju na izuzetno malom prostoru, uspeli su da maksimalno svedenom glumačkom igrom dopru do jezgra svojih likova. Posebno raduje što su ovim ulogama pokazali da su u potpunosti sazreli kao glumci široke lepeze izraza. Svako od njih je ostvario specifičnu studiju lika koju igra sa pokrićem i brani je od prve do poslednje sekunde predstave. Kroz njihovu igru oživeo je Strindbergovski duh dramaturgije, prepoznatljiv po dramskoj pauzi; skandinavski, ledeno hladni tip junaka, koji samo zbog trenutka južnjačke strasti strada u antičkim razmerama i sve to plaća, nama najskupljom vrednošću, životom. Na kraju konstatacija da je pozorište uvek počivalo na glumcima i sreća je da je i danas tako. Piše Luka Kecman

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.