Позоришна критика: ГAВРИЛО

Пише Лука КЕЦМAН

ПРЕ седам месеци Градско позориште Јазавац се први пут представило позоришној публици Бање Луке представом "Облик ствари", и обећало да ће се убрзо појавити са новом представом. То исто поновили су пре три месеца на својој успешној медијској промоцији, и речено испунили. Друга премијера одржана је 15. јуна, поново у Народном позоришту Републике Српске, под називом "Гаврило", аутора Фауста Паравидина и режији Жељка Стјепановића. Избором овога текста, који говори о проблемима четворице уметника, глумаца, и њиховом борбом за место под уметничким сунцем, као и класичном посрбом текста, у маниру Јоакима Вујића, "Јазавци" јасно стављају до знања да желе ангажоване и савремене текстове на свом репертоару. Овим потезом се одлично попуњава позоришна понуда у Бањој Луци, и не чини конкуренција постојећим националним кућама (Народно и Дјечје). Играти комаде, бродвејског типа, није нимало једноставно, а ни лако. За то је потребан огроман труд и напор, како би се постигла лакоћа која плени и ствара искрен смех у публици. Отуда се глумци "Јазавца" и не труде да драматизују стварност коју играју, већ је осликавају оним ведријим тоновима који помажу да се живот некако живи. И поред тога, поједине сцене (одлазак на кастинг и испитивање) изазивају мучнину јер су и те како реалистичне. Претпостављам да им није било тешко дочарати такве ситуације, јер су се и сами налазили у њима. У таквој једној суровој борби за опстанак, приватан живот и искрен однос према пријатељима и емотивним везама, бива запостављен и пребачен у други план. Међутим, како то обично бива, оно што је до јуче било неважно и успут, одједном из корена мења животе свих. Случајно створени љубавни четвороугао резултирао је доласком на свет Гаврила, весника лепоте и доброте. Ову симпатичну драмску причу, вешто и једноставно су нам испричали глумци Дејан Зорић (Aндреј Младеновић), Марио Лукајић (Филип Јовић), Драшко Видовић (Срђан Aничић) Љубиша Савановић (Петар Бранковић) и Драгана Марић (симболичног, анђеоског, имена Aнђела). У појединим моментима ми се учинило да они заправо играју студентску етиду, ја у датим околностима, што је само знак веристичког резултата који су постигли. Стални чланови Градског позоришта Јазавац (Дејан, Марио и Драгана) су и овим улогама потврдили своје опредељење за освајање комедије, у којој се одлично препознају, као и Љубиша Савановић којем је ова улога још једна у низу кроз коју се дефинитивно оформио као озбиљан глумац. Највеће изненађење и глумачко откриће је, само за оне који га не познају, Драшко Видовић. Рођени комичар, специфичног глумачког израза, без намере и жеље да по сваку цену насмеје, одушевљава својом одмереношћу и мирноћом, као и тачним осећањем за духовито. Позив који је добио од својих колега, хвале вредан, у потпуности је оправдао, и сигуран сам да ће публика добрим делом ову представу гледати и због његове креације. О редитељу само толико да се врло свесно и колегијално (могло би се рећи и педагошки) повукао у други план, препустивши сцену глумцима, интервенишући само у моментима када је било неопходно да ова представа остане целина. "Јазавци" су остали дужни да наведу име и презиме особе која је начинила превод овог текста, као и име адаптатора, поред имена Милана Гајића, пре свега, зато што је улога тих људи евидентна у овом пројекту. Сигуран сам да ће то учинити већ код прве репризе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.