Пола вијека од албума "High Voltage": Почетак једне од највећих каријера у историји рокенрола

СИДНЕЈ - Када је слабо познати локални бенд из Сиднеја под чудним именом "AC/DC" 17. фебруара 1975. објавио свој дебитантски албум назван "High Voltage", на тржишту Аустралије и Новог Зеланда мало је ко, осим можда оснивачког гитаристичког тандема браће Јанг, вјеровао да је то почетак једне од највећих каријера у историји рокенрол музике.

У новембру 1973. гитаристи Малколм  и Ангус Јанг, потомци породице шкотских досељеника у Аустралију, основали су бенд који је добио име "AC/DC" и ангажовали басисту Ларија Ван Крита, пјевача Дејва Еванса и бубњара Колина Бурга почевши да наступају по локалним пабовима и плесним дворанама свирајући рок музику инспирисани пионирима рок звука Чаком Беријем, Џеријем Лијем Луисом и Литлом Ричардом, али и британским бендовима попут "Стонса", "Ху", "Јардбирдса" и "Фри".

Убрзо су браћа Јанг одлучила да Еванс са својим глам рок имиџом није прикладан фронтмен за групу па су у септембру 1974. године на препоруку старијег брата Џорџа (члана аустралијског култног бенда "Изибитс") ангажовали пјевача Роналда Белфорда Бона Скота, који је имао солидан стаж на локалној сцени, а његов долазак је, како се присјетио Ангус много касније у интервјуу за "Moyo", уобличио карактер групе "AC/DC".

- Све је постало више приземљено и кренуло право напријед. Он је пјевао на исти начин као што смо ми свирали гитаре. Тада смо постали озбиљан бенд - рекао је Јанг.

Без обзира на сталне персоналне промјене на басу и бубњевима, бенд је у том периоду свирао буквално нон-стоп не бирајући мјесто гдје ће изаћи на позорницу, од пабова преко ресторана до геј клубова, дословно  калећи свој звук уживо. Када су добили понуду да сниме албум, бенд је то обавио за двије недјеље уз продуцентску помоћ  старијег брата Џорџа (који је помагао на бубњевима и басу када је то било потребно) и његовог колеге (такође члана "Изибитса”")  Харија Ванде, те асистенцију тадашњих чланова Пита Клака и Тонија Курентија на бубњевима као и басисте Роба Бејлија на неколико пјесама. 

Када је Џорџ Јанг чуо шта намјеравају његова млађа браћа, био је, како је касније рекао, прилично импресиониран.

- Одједном су млађа браћа и даље била мала браћа... али, боже мој, они су знали како да свирају. Није било питања: "Имају ли то или немају?" Било је очигледно да имају нешто своје у музици - рекао је Џорџ Јанг.

Новоформирана гитаристичка паљба Малколма и Ангуса Јанга била је централна линија за звук плоче, а страст и амбиција браће Јанг прожимале су свих девет пјесама. Експлозивна базична комбинација рокенрола и блуза, ношена сировим и постојаним ритмом и неуморно филована прљавим рифовима гитара те режећим вокалом Бона Скота,  полако је стварала звук по којем ће аустралијски бенд постати препознатљив. 

У књизи "Аутопут до пакла" аутор Клинтон Вокер цитира Ангуса, који каже да је албум дословно сниман између сталних свирки у ноћним терминима, што није било лако издржати.  

- Заправо је све снимљено у десет дана између свирки, радећи цијелу ноћ након што смо сишли са бине, а затим и цијели дан. Претпостављам да је то било забавно у то вријеме, али није се размишљало о томе - рекао је Јанг.

Саме пјесме на "High Voltage" показују донекле утицај тада актуелног глам рока који ће бенд ускоро одбацити у корист тежег хард рок звука више заснованог на рифовима, али  темељ за структуру писања пјесама Малколма Јанга био је очигледан. 

- Мислим да су шездесете биле сјајно вријеме за музику, посебно за рокенрол. Било је то доба "Битлса", "Стонса", а онда касније "Ху", "Фри",  "Лед Цепелин", али у једном тренутку седасмдесетих то је једноставно постало... мекано вријеме у музици. Када је Малколм основао бенд, у суштини је то била реакција на то, јер се музика у том тренутку управо претворила у тај меки, мелодични период, а чинило се да је то био прилично лак избор за нас, посебно зато што смо Малколм и ја двојица гитариста, тако да је то од самог почетка био гитаристички бенд - рекао је Ангус.

Шест од осам пјесама су написали браћа Јанг и Бон Скот, нумера "Soul Striper" је самостално дјело браће Јанг, док је нумера "Baby Please Don't Go" фуриозна обрада пјесме блузера Биг Џоа Вилијамса и изабрана је као први сингл, што је довело до трећег појављивања групе на аустралијској телевизији. 

Нумера "She's Got Balls" (о Скотовој бившој жени Ирени) била је прва пјесма коју су Скот и браћа Јанг сложили као прототип формуле по којој ће настати највећи хитови у првој фази бенда, духовит текст о женама, сексу и пићу те запаљив рефрен и бучни напад бенда уз дивљи соло моменат Ангуса Јанга.

Омот албума, са псом који мокри преко електричне трафо-станице, био је поприлична провокација за конзервативну аустралијску штампу и додатно је дао осјећај антиестаблишмента у филозофији бенда. У доба када албум излази у бенд прво стиже бубњар Фил Руд, а потом и басиста Марк Еванс, што комплетира прву значајну поставу групе. У новој постави бенд наставља неуморно концертну промоцију, а простори у којима наступају постају све већи, уз крунисање великим концертом у "Мелбурн парку" у љето 1975. године који додатно шири славу групе широм земље кенгура. 

Албум постиже златни тираж уз 70.000 продатих примјерака, што бенду доноси прилику да сними још један албум "Т.Н.Т" током 1975. године. Ношен успјехом оба албума бенд прелази границе Аустралије и добија прилику да потпише међународни уговор за "Атлантик". 

Већ сљедеће године излази нова интернационална верзија "High Voltage", а остало постаје историја, која траје и данас, док бенд, без обзира на бројне недаће, персоналне промјене и  смрт чланова и даље свира концерте широм свијета промовишући  посљедњи албум "Power Up" на којем, вјеровали или не, звуче прилично слично као у кућном студију Џорџа Јанга у којем је прије пола вијека снимљен албум "High Voltage".

РЕИЗДАЊА

Албум "High Voltage" је првобитно објављен за "Алберт" продукцију само у Аустралији и на Новом Зеланду и никада није поново издат од стране друге издавачке куће у овом формату до прошле године.

Тада је бенд оригиналне аустралијске верзије албума "High Voltage" и "T.N.T." из 1975. поново издао на винилу, а биле су доступне само ограничене количине сваког албума, а продаја је ограничена на по један по купцу. Плоче су у специјалним обојеним винилима, уз ремастерс звука и аутентичан изглед омота.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.