Поглед уназад: Бан и Тито

Пише Гојко ДAКИЋ

Скромност је, дефинишу психолози, карактерна особина људи без амбиција. Посестрима равнодушности. Новембар је 1943. године. Рат бјесни несмањеном жестином. Стегла зима, снијег до појаса. Камен мрзне и пуца од хладноће. Сјеверац пробија до коштане сржи, не да ока отворити. Магла густа к'о тијесто. Не диже се поваздан. Не види се прст пред оком. Саставило се небо са земљом. Михајило Манојловић, за интимне пријатеље Бан, дошао кући. На слободну територију. Добио три дана допуста из јединице. Да види тек рођеног сина, насијече дрва, промијени веш и мало се опорави и окријепи. Кад се мало разданило, изашао је у двориште, разгрнуо снијег, и дохватио се сјекире. Тек што је прионуо на посао, наиђоше два коњаника. Испред и иза њих пратња. Одмах је знао да се не ради о обичним смртницима, већ о значајним личностима. Због густе магле и снијега, није их препознао. Није успио ни да се склони. Помислио је: ко зна ко су. - Смрт фашизму - рекоше незнанци. - Слобода народу - одговори им Бан са олакшањем. Незнанци наставише даље. Кад су мало одмакли, онај први мало застаде, окрену се и рече оном другом: - Видје ли, друже Бевц, оног човјека. Чини ми се да сам га негдје видио. Однекуд ми је познат. - И мени се чини да сам га негде видел, друже Тито - одговори Кардељ. Тито се мало боље загледа, па са усхићењем узвикну: - Бевц, па то је наш Бан. Сјећаш се. То је онај Бан који нас је спасио на петровачкој цести. Отад га нисам видио. Исти је само мало смршавио па ми изгледа некако старији. Па још пустио и бркове. Не бих га препознао - одговори Тито. Бан пун себе приђе им и руковаше се. - Како је, Бане - упита Тито. - Добро, друже Тито - одговори Бан. - Добро држе Тито. Дошао сам на допуст. Дали ми пар дана да видим сина и да мало предахнем. A ви мора да сте наумили у Јајце, на сједницу. - 'Aјде одморите, свратите на кафу и ракију. - Немамо времена. Журимо. Морамо прије ноћи стићи у Јајце! A далеко је. Очекују нас важни послови. Неком другом приликом - рече Тито, даде му пакло цигарета и изгуби се у измаглици. Тако нам је причао Михајило Манојловић звани Бан. - Aко не вјерујете мени, питајте друга Тита - говорио је. Он ће вам до у ријеч потврдити ово што сам вам рекао. Манојловићи су још за вријеме Краљевине Југославије допртљали однекуд из Лике. Из неког села у околини Градца. За разлику од других Личана који су се скрасили у Мајкићима и Јарицама изнад Кључа, на Будељу и Заблећу, они су се населили поред пута према Мркоњић Граду. Купили нешто мало земље и отпочели нови живот. Није им се дало. Тешко су живјели. Посна земља, а много гладних уста. Говорили су да су се покајали што су дошли у Босну. - Да сам остао у Лици, до сада сам могао бити бан. Овдје нисам нико и ништа. Ни посљедња рупа на свирали. Кад год се пробудим, пробијам нову рупу на каишу - жалио се Михајило комшијама и пријатељима. Отад су га и прозвали Бан. A онда је дошао рат. Бан се насумице прикључио групи устаника. Није ни знао да су то партизани. Остао је с њима до краја рата. Брат му Aрсеније остао на десној обали Сане. У четницима. Бан је био, препричавало се, храбар борац. Поуздан свугдје и на сваком мјесту. Прошао је Неретву и Сутјеску. Спасавао рањенике. Живот га је научио да се не плаши смрти. Посљедњи рафал испалио је код Зиданог Моста у Словенији. Вратио се кући, наставио да обрађује посну земљу и подиже многобројну дјечурлију. Није отишао у Београд као многи из његове јединице, нити је било шта тражио од нове државе. Учешће у рату сматрао је дугом према отаџбини и народу. Поред скромности, Бан је остао упамћен и по томе што је стално носио личку кићанку, браду и бркове. Није се одвајао од своје "личанке". Скидао би је једино на богослужењу и спавању. Неки су му приговарали због тога. Њему самом никад није било јасно зашто личка кићанка више смета неким Србима него муслиманима. Поготово "јајарама", којима је одбио да лажно свједочи за учешће у рату. Да ли због тога, брата Aрсенија или нечег трећег, био је у немилости ондашњих власти. Пар пута је позиван и на "пријатељске" разговоре. Једном је, због осионог понашања према народној милицији, чак и преноћио у затвору. Било је то када је одбио да престане растурати вјерске календаре пред црквом Свете тројице у Кључу. И поред свега што је доживио од "анђела прљавих крила", како је називао доушнике, кићанку није скидао. И никад се није позивао на лично познанство са маршалом - врховним ауторитетом социјалистичке Југославије. Бан је био искрени вјерник. Славио је Никољдан, дјецу крстио, и редовно ишао на богослужења. Прикупљао је и прилоге за обнову цркве и запуштеног православног гробља у Кључу. И то је многима сметало. Кад је добио девето дијете, обратио се Титу да му кумује. Маршал је прихватио, послао му писмо и пакет, али није дошао. Поздравио га је преко свог изасланика и извинио се да због пута мира у Индију и Бурму није у могућности да дође. Од тада Бана нису више звали на информативне разговоре, нити су му замјерили што носи "личанку".

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.