Опроштај од Живка Радишића: Узор у свакој улози

Постоје људи који би - без обзира на несумњиве карактерне и професионалне квалитете, на мудрост коју посједују, а која им је рођењем дата, али и избрушена у разним недаћама - радије остали у сјени великих догађаја, не намећући се, и тихо и пристојно проживјели свој вијек на овом свијету.

Постоје времена која, намећући свети циљ очувања и унапређења свог града, свог народа и своје, српске, државе, траже баш такве људе, тихе али непоколебљиве, осјетљиве на туђу муку али стабилне и смирене, племените и васпитане али чврсте, који не одступају, и стављају их у епицентар дешавања и у вртлог доношења одлука, чији је крајњи резултат - бити или не бити.

Када се те двије варијабле укрсте, добије се лик и дјело Живка Радишића.

Човјек који је на крилима поратне здраве опозиције, у трци за српског члана Предсједништва БиХ побиједио до тада неприкосновеног Момчила Крајишника, био је апсолутно политичко изненађење и освјежење крајем те 1998. године.

У Предсједништво БиХ ушао је човјек без ратног оптерећења, без афера, обичан и поштен човјек, ратно сироче са Козаре, поносни Бањалучанин и изнад свега политички надарен и дипломатски мудар.

Било је то тешко поратно вријеме, а посебно ако се има у виду тадашњи персонални састав Предсједништва БиХ, долазак у Сарајево, први пут без оклопних возила и силне пратње. То је било вријеме кад су и многе Сарајлије биле изненађене том појавом, кад га виде у Титовој улици да шета са сарадницима. Није било непријатних сцена, али су се могли чути коментари: “Ето за шта смо се борили, опет нам четник шета градом, сви су они исти”. Живко је то знао само прокоментарисати благим осмијехом и био спреман одмах на разговор и појашњење.

Често је знао на сједницама потпуно политички омекшати и разоружати Изетбеговића и Јелавића да просто нису имали одговор.

Поред тешке политичке приче у Сарајеву, имао је још теже стање са политичким партнерима у Бањалуци јер осим почетне подршке побједничке коалиције на општим изборима 2000. године, када нису бирани само чланови Предсједништва БиХ, добио је јаку опозицију у Бањалуци предвођену СДС-ом. Било је тешко опстати у том троуглу, опозиција у Бањалуци, опозиција у странци и политичко Сарајево, али он је издржао. Чак му је једном и специјални представник УН у БиХ Жак Клајн одао признање ријечима: “Господине Радишићу, сви се мијењају, само нас двојица опстајемо”.

Наравно, колико год то изгледало једноставно гледајући са стране, оставило је то посљедице и на његово здравље. Био је емотиван човјек и прошао је половином свог мандата врло тежак период борбе за голи живот због срчаних проблема које је имао и тада успјешно пребродио. Све до ове задње битке коју је, на жалост породице, али и свих који су га познавали, изгубио.

На свом породичном имању знао је често организовати дружење за пријатеље и сараднике, али све око припреме хране и послуживања углавном је обављао сам, не допуштајући никоме да му се “мијеша” у посао.

Због скромности често се помињала и анегдота из предратне службе у Сарајеву, док је био републички секретар за народну одбрану, како је викендом у Бањалуку путовао возом и возаче остављао без планиране пристојне дневнице.

Волио је Бањалуку и био је њен градоначелник од 1977. до 1982. године. Растао с њом и зацијелио јој ране послије разорног земљотреса који је сравнио град. Често је знао причати о тим потресним сценама, али и великом ентузијазму којим се градила и поново постала љепотица међу тадашњим југословенским градовима.

Заслужан је не само за обнову града већ и за отварање нових институција, попут бањалучког Универзитета, Болничког центра на Паприковцу, укључујући Дјечију клинику и Инфективно одјељење. Његове визија је и у пренесеном и у буквалном смислу дала обрисе данашњег модерног административног центра Републике Српске.

У току мандата сенатора Републике Српске у другом сазиву Сената одликован је Орденом части Републике Српске са златним зрацима за допринос у јачању угледа Републике Српске.

Свака ријеч која чини назив ордена као да је скројена по лику и дјелу Живка Радишића. По свему наведеном, у свакој улози у којој се за живота остварио, Живко Радишић је узор.

У политичком смислу, узор је како генерацијама које сада политички воде борбу за опстанак и развој Републике Српске, тако и онима који тренутно управљају њеним највећим градом. Бити дорастао испуњењу Радишићевог легата и неизбрисиве улоге, задатак је за сваког актуелног српског политичара. Ко ће у томе успјети, зависи од много фактора, а посебно од варијабли са почетка овог текста.

Као и тад, тако и сад, свети циљ очувања и унапређења свог града, свог народа и своје, српске, државе, исти је. На нама је да га остваримо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.