Од операције "Коридор 92" ВРС навршавају се 33 године: Хероји на небу и земљи

Мај 1992. Смрад рата се ширио. Сви су то предосјећали, али нико није могао ни да усни да милости неће бити ни за тек рођене бебе. Да ће се "моћници" свијета правити да не виде немоћне ручице и сићушна плућа како вапе за кисеоником који није стигао на вријеме - малена срца су стала, али се народ подигао. Војници су кренули, са њима и пилоти. Сви су видјели један циљ и чули једну наредбу: "Хоћу коридор до Видовдана, па макар био и козја стаза. Нећу да дјеца умиру!"

Том наредбом, коју је тадашњи командант Првог крајишког корпуса Војске Републике Српске генерал Момир Талић издао команданту тактичке групе један Новици Симићу, почела је историјска операција под називом "Коридор 92". Операција која је веома брзо у народу преименована у "Коридор живота".

Ријеч је о најчистијој војној акцији у Одбрамбено-отаџбинском рату за коју су окидач били први масовни злочини над српским цивилима у Посавини и смрт 12 беба у бањалучком породилишту због недостатка кисеоника. Тада се знало да се мора кренути у пробој пута ка Србији, а војска је вођена жељом и вјером да ће вратити Посавину, коју су хрватске снаге присвајале.

Акцијом без иједне мрље, с поносом и уз губитке, ослобођени су Модрича, Оџак, Дервента и Брод. Пробој пута ка Србији, у који се кренуло и раније него што је првобитно планирано, је почео у седам ујутру 24. јуна. Уз борце, на путу ка слободи који је, на изненађење чак и непријатеља, главним дијелом водио преко Требаве, велику улогу су одиграле полиција и авијација.

Опсада и стратегија

Ситуација у Посавини је априла и маја 1992. била веома компликована и тешка по српски народ. Само осам километара је дијелило хрватске снаге од спајања - од Јоховца, Которског и Фоче са Крњином, након чега би за Србе настала ситуација са несагледивим посљедицама, јер би тиме био отворен пут за муслиманско-хрватске снаге од ријеке Саве до Зенице и даље према Сарајеву. Опкољеном и одсјеченом народу, са Бањалуком у центру, пријетила је катастрофа.

У Посавини је српски живаљ затваран по логорима, тјеран да копа ровове за непријатеља, а у клиничком центру умирале су бебе због забране летова од стране Савјета безбједности. Знало се да се мора дјеловати.

Тешке борбе вођене су од краја јуна до октобра. Бригаде су бројале мртве и рањене, али коридор ка Србији је морао бити пробијен и то до Видовдана, макар био и козја стаза, како је гласило наређење генерала Талића.

Хероји су мисију часно испунили. Ослобођена је Модрича, Дервента, а остаће упамћене тешке борбе и губици на Бијелом Брду, Кострешу и у селима према Броду прије него што је 7. октобра објављено да је и тај град слободан.

Изласком на Саву и тактичка група три је завршила свој задатак са 47 дана кашњења и тиме завршила трећу етапу, али и цијелу операцију "Коридор 92" у којој посебно мјесто имају и битке око Добор куле и ослобађање Оџака. Важну улогу одиграле су бројне јединице копнене војске и легендарни команданти из Републике Српске Крајине и тадашње Српске.

О пробоју коридора ка Србији испричане су бројне приче, али их има и много неиспричаних. Сваки војник, командант, јединица, батаљон, корпус су и прича за себе јер су стали на браник отаџбине када је било најтеже. Када се народ у овом крају нашао у смртоносном обручу, у свој тој несрећи могао је да рачуна на још једног пријатеља. Са висине.

Одбрана из ваздуха

Ваздухопловство и противваздушна одбрана (ВиПВО) Војске Републике Српске званично су формирани 27. маја те 1992. године и истог дана борбени авиони су извршили 16 летова, дејствујући по хрватској војсци и Хрватском вијећу одбране у Посавини.

Формирању је претходило повлачење јединица ЈНА из БиХ. При аеродрому Маховљани и хелиодрому Залужани тако је остао, између осталог, 21 авион "јастреб" и "орао" те више од 30 хеликоптера.

Први командант ВиПВО био је генерал Живомир Нинковић, а на челу штаба пуковник Божо Новак. Командант 92. мјешовите авијацијске бригаде био је пилот потпуковник Слободан Кустурић, а погинуо је у августу 1993.

Највећи проблем на почетку није био недостатак летјелица, већ кадра јер је ВРС имала више авиона него пилота, а како је све почело, за "Глас" се присјетио генерал Нинковић.

Етапе операције

Прва 24. јун  - 5. јул

Друга 6. јул - 20. јул

трећа 21. јул - октобар

- Ако се сетим тог периода, најтеже ми пада и увек се сетим прво недостатка кисеоника за бебе, а коридор није био пробијен. Морали смо ићи, уз велики ризик, хеликоптерима у Београд по боце, по непријатељској територији - почео је причу Нинковић.

Првобитна идеја била да је да се формира ваздухопловни корпус, али се успротивио.

- Рекао сам да нећу формирати корпус, него ваздухопловство, макар имао један хеликоптер, зато што ми желимо да створимо државу српског народа, а цело небо представља државу. А небо може да штити, према међународним законима, само ваздухопловство, а не корпус који брани само део. И тако смо отпочели сложену радњу формирања ВиПВО, паралелно изводећи ваздушна дејства која су почела на пробоју коридора - казао је Нинковић.

Пилоти су, поновио је, чинили херојска дјела. Посебно јер су, како је знао да каже, били махом дјеца тек изашла са ваздухопловне академије, али су били дубоко свјесни шта раде, због кога раде и какве посљедице могу бити.

- Поносим се пилотима које сам имао под својом командом. Када су почела борбена дејства у продору коридора, су сазревали. Стицали прва борбена и ратна искуства. Ми смо били принуђени да имамо и више летова дневно због недовољног броја пилота, али они који су били ту летели су пет пута дневно, што је до тада било непознато у свету. То су радили српски пилоти да би извршили постављене задатке и да бисмо допринели пробију коридора. Такво напрезање није забележено у ваздухопловству - рекао је Нинковић.

Тај морал се, сматра, носи из куће, од предака и свијести од опасности која се била надвила над српским народом у планском разбијању Југославије.

- Српски пилоти су били потпуно свесни, спремни и одлучни да бране свој народ и заштите га од већег страдања и да створе зацртану државу српског народа. Можда неко од колега може да се не сложи са тим, али да није било ваздухопловства, питање је колико би временски трајао пробој коридора и са колико жртава више. Улога ваздухопловства је, према мојој оцени на коју имам право као командант, била пресудна у подршци јединицама копнене војске и успешно изведена операција по војничким правилима - рекао је.

О томе говори и телеграм команданта Главног штаба ВРС Ратка Младића.  

У свом обиласку ваздухопловства 31.10.1992. године каже:  "Захвалан сам вам на храбрости и хероизму у заштити српског народа. Ви сте искорачили нови корак у историји нашег народа. Посебно вам захваљујем на умесном ратовању. Нико није испољио већу храброст од вас. Многи су сазревали у једном лету у једном дану", писало је у телеграму, а Нинковић подсјећа да је похвала стигла и од тадашњег предсједника Српске Радована Караџића.

Авиони и хеликоптери су, према евиденцијама, од 1992. до 1995. извели више од 17.000 летова. Превезено је више од 11.000 рањеника.

- То су истински хероји народа. Да би неко постао борбени пилот, треба доста времена. Десет и више година, а наши су преко дана сазревали. Народ може да се поноси њима - казао је Нинковић.

Живот је показао да је операција "Коридор" била пресудна.

- Задатак са војничког аспекта је успешно извршен. Показан је висок ниво сарадње и координације родова и видова оружаних снага, а то морамо да изучавамо. Морамо да се сећамо и преносимо искуства нашој деци. Да уђе у наше школство, то је порука. Српски пилоти су истински јунаци свог народа - закључио је.

Хитна помоћ за рањенике

"Приликом пробоја коридора значајну улогу је одиграла и комплетна 780. транспортна хеликоптерска ескадрила. Пилоти ове ескадриле доносили су боце са кисеоником, самоиницијативно су прелетали преко непријатељских положаја да би превезли рањенике до прихватилишта. Увек су ризиковали сопствене животе да би спасли цивиле и рањенике. Са хеликоптерима постигли су својеврсни рекорд. Спасли су 1.894 рањеника са коридора. Многи могу само њима да захвале што су остали живи. У току дана пилоти санитетске екипе знали су у више наврата да тешко рањене возе за Београд. Три пута кроз тај уски коридор испод далековода јер се није смело подићи, гађале би их непријатељске снаге..."

Команданти тактичких група у продору коридора

1 - Новица Симић

2 - Миле Новаковић

3 - Славко Лисица

4 - Радмило Зељаја

То је записано у књизи "Војска Републике Српске 12. мај 1992 - 31. децембар 2005" иза које стоје Данко Боројевић и Драги Ивић, а тих дана, кад се гледало само ка Србији, за "Глас" се присјетио пилот потпуковник Ратко Томић који је био и вођа посаде хеликоптера. Летио је у транспортном хеликоптеру.

- Скоро свакодневно смо летели из Крајине ка источним деловима Српске, за Србију. Када је одлучено да се ради пробој копненог коридора, јединица се ангажовала као ваздухопловна подршка снага Првог крајишког корпуса и МУП-а Републике Српске Крајине. Јединице авијације су гранатирале или ракетирале хрватске тачке. Било је и наших губитака, где су њихове снаге погађале наше авионе, срећом не пуно. Хеликоптерске јединице су биле у близини док су они дејствовали у случају да буде рушења авиона и укаже се потреба да дођемо на позицију пада пилота и спасемо га од заробљавања. То је био први пут. У ЈНА то нисмо радили - испричао је Томић.

Развијена је, каже, једна ефикасна тактика у спасавању рањеника.

- Хеликоптери "газеле" су били близу линије фронта и могли су веома брзо, за неколико минута, да преузму рањеника и извуку у позадину. То је било на више тачака кроз Посавину, од Дервенте, Модриче, Бијелог Брда, да би нешто даље били средњи хеликоптери који су могли десет, 12, 15 рањеника и теже повријеђених евакуисати до болнице у Добоју, Бањалуци. Захваљујући тој организацији смо максимално скратили вријеме од рањавања до указивања помоћи јунацима - рекао је Томић.

Током пробоја коридора превезао је 271 рањеника, а игром судбине једног је случајно срео прије неколико година у београдском ресторану.

- За разлику од свега прљавог у рату, тај пробој коридора, убеђен сам и данас, после 33 године, чист је као суза са људске, моралне, војничке стране. То је било витешки - казао је Томић.

Четрдесет два дана од пресијецања правца Бањалука - Добој - Тузла на Брчанској малти и 20 дана од припрема за пробој коридора, војници Првог крајишког и Источнобосанског корпуса сусрели су се 26. јуна у 14 часова источно од Модриче у рејону села Корнице и Чардак, на фарми у Филомени, спојивши западни и источни дио Републике Српске. Два дана прије рока, али требало је да се води још доста борби да би цијела мисија била испуњена.

Након пробоја многи борци се нису вратили кућама.

- Јунаци су и они којих, нажалост, више нема. Да виде да и данас живи Српска. Имена им морамо памтити - поручио је на крају Томић.

Према подацима Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих, погинуло је најмање 850 бораца, 13 припадника МУП-а Српске, шест бораца Војске Републике Српске Крајине и десет припадника тамошње милиције. Рањено их је више од 1.500.

Факти

* Планови ковани код осматрачнице, испод крушке, на Дугој Њиви

* Команду оформио начелник Штаба Првог крајишког корпуса, данас

генерал Бошко Келечевић

* Од комада дасака импровизовани путокази

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.