Од недјеље до недјеље, када је Републику Српску прекри

Седми је дан откако је на пут без повратка отишао предсједник Републике Српске Милан Јелић, а ми који смо 30. септембра припремали "Глас Српске" увјерили смо се тог дана да најтише ријечи доносе највећи бол...

СЕДМИ је дан откако је на пут без повратка отишао предсједник Републике Српске Милан Јелић, а ми који смо 30. септембра припремали "Глас Српске" увјерили смо се тог дана да најтише ријечи доносе највећи бол... Минула недјеља... Око 18 часова, прије или касније, не знам овог часа, зове Зоран Калинић: - Провјери шта је било с Миланом, пажљиво питај, јавио је Средоја да је нешто било... - Да није срце? - Не знам, провјери... Јесте срце... Не знам, провјери... Зовем број који сам толико пута до сада укуцао. Звони, нико се не јавља... Зовем предсједниковог брата по мајци Славка. - Гдје си, уредниче, шта има? Ево мене у шуми, с другарима берем гљиве... Питам што тише може: - Знаш ли гдје је Милан... - Не знам, били смо у кафићу до 14 часова, причали о свему, зезали се, побиједила је јуче Модрича па смо сви били весели, дошао је и Рајко, сви смо ту били... Можда је код куће, или је отишао на стадион да трчи... Питам још тише него што сам питао први пут: - До нас је стигла вијест да му је нешто било... - Не знам, кажем ти да смо се растали око 14 часова, јавићу ти се брзо. Три минута касније, јавља се Славко: - Јесте било, сунце ти крваво, ево ме сјео сам у ауто, попријеко ћу шумским путем спустити се на цесту! Он је у колима Хитне помоћи, возе га за Добој. Чуо сам Митра, његовог возача, бојим се да није добро, а тјешим се да ће на вријеме стићи до болнице... Пет минута касније, зовем Небојшу: - Чуо сам, Миле је већ на путу за Добој, Шпиро је дигао хеликоптер и лети за Добој, кренуо је и Игор, чућемо се... Није добро... Бојим се најгорег... Јавили смо нашем дописнику из Добоја Слободану Пухалу да хитно иде у боницу. Зове Пухало: - Ево ме у болничком кругу. Гробна је тишина. Стоје амбулантна кола из Модриче, чини ми се да је пролетио Додиков аутомобил, неко је утрчао у болницу, висок... крупан... чини ми се Додик... Около нигдје живе душе нема. Заустављамо прве двије стране новина које смо већ завршили. Мук у Редакцији, али сви се надамо да није оно најгоре. Код мене у канцеларији су: Панто, Рајко, Бато, Раденко, Горан, Љубиша, неки су дојурили од куће... Стигли су и наши пријатељи, који су "нешто чули", али неће да вјерују. Нешто иза 19 часова јавља се Небојша: - Милан је умро! Сад ће љекари, Миле и Игор обратити се јавности, јавићу ти се... Први пут за - ево - годину и по дана, колико сам у "Гласу Српске" припремам и "преламам" прве двије стране. Црна је глава "Гласа Српске". УМРО ПРЕДСЈЕДНИК МИЛAН ЈЕЛИЋ. Доносе ми прве одштампане примјерке новина. Сви одлазе за својим послом. Остајем сам у канцеларији. Бар да заплачем као човјек... ооо На бдијењу у Јелићевој кући у Модричи, црн као угарак, поднабуо и водњикавих очију од суза и плача, Никола Никић каже: - Мали "Бењо" је био с њим на стадиону, он му је био љубимац. Један - посљедњи - дан живота... ооо Минуле суботе сједим у једном модричком кафићу са петнаестогодишњим дјечаком Бењамином Шабићем. Отац Џевад умро је прошле године. "Бењо", како га од миља зову, живи с мајком Невзетом, ради као куварица, и сестрама Џенаном и Медином, још су средњошколке. Живјеле су као избјеглице у Швајцарској, у Берну, и вратили се у своју Модричу. "Бења", који иначе игра у кадетима Модрича Максиме, прича сузних очију: - Био сам тамо код дворане, кад иде предсједник, довикује ми "Aјмо, Бењо, мало тренирати!". Предсједник ми је био други отац. Увијек ме је частио и стално питао шта ми треба, и тако, трчимо ми први круг око стадиона, а он мени каже: "Јеси ли видио како је јуче добро играо Стјепановић", одговара му да је био најбољи. Трчимо други круг, лаган темпо, ћутали смо... Каже, онда, предсједник: "Хоћемо ли, Бењо још један па ћемо играти додаве". "Хоћемо", кажем ја... Послије десетак корака, ништа не чујем, нико не трчи иза мене, окренем се, предсједник застао и сруши се, напред, као да се спотакао... Потрчим према њему, с друге стране терена трчи његова пратња... Подижу га, пјена му је била на крају усана. Кола хитне помоћи су стигла одмах. Настала је јурњава према добојској болници. За седамнаест минута стигли су у Добој. Узалуд! Љекари су покушали све, али помоћи није било - предсједник Републике Српске Милан Јелић умро је, у ствари, на самом стадиону у Модричи. ооо Растајем се са својим новим пријатељем малим "Бењом", а он каже: - Изгубио сам оца, а сада и свог старатеља. Већ пет дана боли ме цијело тијело. Немам више суза ни да плачем... Смрт је смрт, а живот, понекад, зна да буде баш тежак посао.... Томо МAРИЋ Снимио Вид БЛAГОЈЕВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.