Oбразовни систем у ФБиХ затворен за наш језик и ћирилицу: Српски уче само на папиру

Шта је језик за један народ? То је најважнија повезница, коријен идентитета, чувар културе, памћења, душа једне заједнице. У језику је историја. Он "чува" обичаје, пјесме, приче, духовно благо једног народа и много више. И не каже се узалуд да народ без језика губи везу са својом прошлошћу и са собом - гаси се, нестаје и зато се, готово од Дејтона, упозорава на положај српског народа у ФБиХ и затирање српског језика и ћириличког писма.

На територији данашње Федерације, почетком деведесетих година прошлог вијека, а прије ратног сукоба, живио је велики број Срба. Опште је познато да их је, на примјер, у Сарајеву било око 150.000, у Мостару више од 20.000, а данас их, не само у тим, него и у многим другим срединама готово да и нема.

Папир и пракса

Иако се на папиру воде као један од три конститутивна народа, данас чине заправо изразиту мањину која се бори за свој, Уставом загарантовани, статус, као и за право на језик те образовање на матерњем језику.

Посљедњи попис становништва у БиХ, из 2013. године, показао је да у ФБиХ има тек нешто више од 56.000 Срба, што је око 2,55 одсто становништва тог ентитета. Дакле, чак и испод, како се каже, статистичке грешке, а ако би нови попис био данас, према упозорењима из организација која се баве заштитом права Срба, потврдиле би се спекулације и процјене да их је и мање од 40.000.

Српска заједница у ФБиХ је концентрисана, већински или у значајном броју, у такозваним повратничким општинама. То су Дрвар, Босанско Грахово, Гламоч, Босански Петровац, али упркос томе у кантонима којима припадају имају проблема, међу којима су и на пољу образовања.

Уставно и законски гледано, Срби су у федералним кантонима равноправан и конститутивни народ који има и загарантиране позиције у кантоналним скупштинама и Дому народа Парламента ФБиХ.

Међутим, представници удружења и организација у континуитету наводе да се повратници Срби суочавају с економском неразвијеношћу повратничких општина, проблемима са имовином, али и да су и те како видљиви изазови у остваривању права на употребу српског језика и ћириличног писма.

Изван општина са српском већином често се упозорава на дискриминацију, а ситуација се разликује од кантона до кантона јер, на примјер, у појединима ресорна министарства траже одређени број ученика по разреду или школи да би било формирано одјељење или ангажовао професор српског језика, а тамо гдје има ученика, недостаје уџбеника и кадра који би предавао српски језик.

Због тога највећи број дјеце српске националности данас у ФБиХ, посебно изван кантона десет, похађа наставу на "босанском" или хрватском језику.

Жеља и стварност

Све то указује на незавидан положај припадника српске националности, од дјеце до наставника у образовном систему Федерације. Три деценије након потписивања Дејтонског мировног споразума дјеца, омладина и наставници, који се изјашњавају као Срби, сусрећу се са великим проблемима, а неке од последњих статистика су у једном моменту указивале на то да у Сарајеву, највећем граду у БиХ, ниједно дијете не учи српски језик.

Српског језика нема ни у мостарским школама, а Уставни суд ФБиХ донио је још 2018. године одлуку према којој би Срби у Херцеговачко-неретванском, Западно-херцеговачком и Посавском кантону требало коначно да постану конститутивни, а српски језик и ћирилица равноправни са остала два језика и писмом.

Све је још мртво слово на папиру, а тек су у Ливањском, односно већ поменутом Кантону десет, једином од њих укупно десет у ФБиХ са већинским српским становништвом, у посљедње вријеме почели да се стварају услови за учење српског језика.

Српски делегат у Дому народа Парламента Федерације БиХ Горан Броћета је подвукао да је положај Срба у ФБиХ тежак, посебно тамо гдје српски народ нема своје легитимне представнике на локалном или кантоналном нивоу.

- Упорно упозоравамо на положај српског народа, односно на непоштовање уставних одредаба гдје је српском народу призната конститутивност. Имате кантоне гдје је призната конститутивност, али је то мртво слово на папиру, јер се ниједна та одредба не примјењује на терену. Издваја се Кантон десет, гдје смо лани успјели да "ријешимо" Гламоч и изборили смо се за националну групу предмета, али морамо да наставимо борбу, јер је у свим осталим кантонима ситуација другачија. Ако кренемо од Унско-санског гдје ђацима у свједочанствима пише да су изучавали српски језик, а у ствари су учили бошњачки или босански језик, како га већ називају - навео је Броћета за "Глас Српске".

Нада се да ће, након Гламоча, исту побједу успјети да упишу и на другим адресама у ФБиХ.

- Базираћемо се на Босански Петровац и Сански Мост па Оџак и Мостар. Тако да борба не престаје, али тешко иде. Ово питање је свакако једно од оних које планирамо да стављамо пред федералну Владу, али и у кантонима - рекао је Броћета, додајући да не вјерује да би, када дођу до позивне одлуке, проблем представљао наставни кадар.

- У Републици Српској, на примјер, има незапослених наставника и вјерујем да би за пристојне плате, какве су код нас у кантону у образовању, дошли да предају нашој дјеци. Примјер за то је управо Гламоч - закључио је Броћета.

Проблеми са којима се суочавају Срби у ФБиХ, са акцентом и на изучавање српског језика, су препознати и у Декларацији о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа која је усвојена на првом Свесрпском сабору у јуну 2024.

Отворено писмо

Попис из 2013. године је, како је својевремено упозоравано из Одбора за заштиту права Срба у ФБиХ, установио да на територији ФБиХ у 163 насеља гдје су Срби били већина сада нико не живи, односно ненасељена су. На то су, између осталог, указали и у једном отвореном писму које је послато на адресе институција БиХ, Републике Српске, ФБиХ те амбасада у БиХ.

Из Одбора је, у истом писму указивано и на то да је право на образовање, као једно које је загарантовано Уставом БиХ, веома тешко оствариво за српску дјецу у ФБиХ која и завршавају основну школу, а нису научила, у школама своје писмо - ћирилицу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.