Обавјештајни официр открио: Нико Американце није преварио као Бошњаци

Око 11. јула, који се обиљежава у Сребреници, увијек расту пропагандни притисци дијела западних центара моћи. У пракси то значи да се свако критичко промишљање у вези са ратом у БиХ, а нарочито у вези са догађајима у тој енклави 1995, на примјер неприхватање праксе да се заједно са жртвама злочина сахрањују војници страдали у борбама, односно у научном смислу примјерено квалификовање тог злочина (масакр, тежак злочин…) у односу на наметнуто, "кенселује" као тобожње негирање самог злочина. Посриједи је, без и мало сумње, спин операција широких размјера која, уз цикличне узлете различитим поводима, траје деценијама.

Амерички обавјештајни потпуковник Џон Е. Среј био је на служби у Сарајеву и имао непосредан увид у стварна дешавања на терену, а што се у знатној мјери разликује од извјештаја западних медија и њиховог наратива, чије посљедице осјећа цио Балкан већ три деценије.

У опширном чланку "Продаја босанског мита Америци: Купац нека се чува" (Selling the Bosnian myth to America: Buyer beware), овај војник примјећује да САД нису биле толико патетично преварене још од времена када је Роберт Макнамара помогао да ескалира рат у Вијетнаму.

- Популарне представе у вези са босанском муслиманском владом створене су уз помоћ продуктивне пропагандне машинерије. Чудна комбинација три главна "спин доктора" - PR фирми које су радиле за Бошњаке, медијских коментатора и симпатизера у америчком Стејт департменту - успјела је да манипулише илузијама с циљем остваривања муслиманских циљева. Различити стилови, приступи и нагласци отежавају препознавање међусобне сарадње ових група, али се одређена поклапања ипак уочавају када се њихове активности пажљивије анализирају. На примјер, заједничка емоционална снага њихових напора омогућила је да се утиче на расправе у Конгресу, гдје су многи стручњаци подржали укидање ембарга на оружје да би "невиним муслиманским жртвама" било омогућено да се равноправно боре против Војске Републике Српске - навео је у тексту потпуковник Среј.

Он је у овом извјештају, који је приложио Канцеларији за стране војне студије у САД, децидно навео и изворе муслиманске пропаганде.

- Кратко разматрање улоге PR компанија које подржавају кампању дезинформација неопходно је прије било какве дискусије о бошњачкој пропаганди. Богате земље Персијског залива, које су плаћале ове услуге, одабрале су моћне агенте утицаја за промоцију бошњачке муслиманске агенде на Западу - описао је Среј.

PR компаније

Амерички официр примијетио је са своје обавјештајне позиције у Сарајеву да су изнемогли и болесни Срби у муслиманским логорима приказивани као муслимани у српским логорима; бошњачко етничко чишћење је игнорисано; статистике о мјешовитим браковима су преувеличаване да би била створена слика о предратном суживоту; помоћ из Србије је преувеличавана или измишљана да би биле наметнуте санкције и ембарга; војне предности ВРС-а лажно су упоређиване са наводним муслиманским недостатком ресурса; бошњачке офанзиве (чешће од напада ВРС-а) намјерно нису извјештаване; оптужбе за масовна силовања су намјерно измишљане и преношене у медијима - и списак се наставља с још одвратнијим примјерима које је јавност прихватила без поговора - навео је Среј.

Напоменуо је да су PR компаније, несумњиво, водиле изузетно успјешну пропагандну кампању усмјерену заправо против САД.

- Јавност данас види Србе као оличење зла, а ризница дезинформација која је ширена о грађанском рату у БиХ захтијевала би томове да у потпуности буде анализирана - констатовао је потпуковник Среј.

Неки од преовлађујућих митова о муслиманској влади које би непристрасни посматрачи требало без оклијевања да доведу у питање укључују: њена преувеличана и јадиковања представљања као невиних жртава; тврдње о растућој војној способности којој недостаје само модерно тешко наоружање да би се постигла равнотежа; наводно право власништва над спорним територијама; и најважније, дволичну прокламацију да јој је циљ успостављање либералне демократије за све етничке и вјерске групе.

Поглавље у извјештају Среја носи наслов "Невине жртве" и својеврсна је анализа догађаја на пијаци Маркале и у улици Васе Мискина у Сарајеву.

- Приче о "невиним жртвама" најуспјешније погађају у срце свјетске јавности. Потресне слике невине дјеце која су се тренутак прије него што су их убили кукавички снајперисти мирно играла на празним и сигурним игралиштима; цивили (жене и старији) који су убијени само зато што су покушали да пређу улицу; људи који се провлаче између антиснајперских штитова, врећа с пијеском и заштитних возила УН само да би купили векну хљеба. А наравно, најзлогласнији су минобацачки напади на сарајевску пијацу Маркале, 5. фебруара 1994. и 28. августа 1995. године. У тим нападима убијено је 68, односно 37 невиних људи и оба инцидента послужила су као повод за НАТО ваздушне ударе. Али, ко сноси одговорност за крваве улице Сарајева јер напади минобацачима и снајперски инциденти захтијевају детаљнију анализу - наводи потпуковник Среј.

Среј је указао на извјештаје који су првенствено били фокусирани на други минобацачки напад, али напомиње да се технички фактори једнако односе и на први инцидент.

- Нека врло тешка питања и даље остају без одговора у вези с разорнијим догађајем из фебруара 1994. године. Та питања укључују: зашто су људи доведени неколико минута прије напада? Како је Влада, чудесно успјела да обавијести медије и истовремено пошаље амбулантна возила на лице мјеста у року од неколико минута? Зашто је репно крилце минобацачке гранате необјашњиво нестало убрзо након напада? - запитао се потпуковник Среј.

Он је подсјетио и на чињеницу да постоји низ недосљедности у вези са ова два трагична догађаја, који званичну верзију и те како доводе у питање, али и наводи потпуно заборављену истрагу УН о употреби снајпера у Сарајеву.

- Снајперски инциденти заслужују једнако пажљиву анализу. Објективни посматрачи у Сарајеву често описују гнусне активности снајпериста с обје стране, али упорне су сумње да су муслимани убијали сопствене грађане кад год је постојала могућност за медијски ефекат - навео је потпуковник Среј.

Бошњачки портпароли одбацују овакве тврдње као потпуно лажне и тврде да су то само изговори УН за сопствену неангажованост.

- Акције против снајпериста које је спровела Заштитна мисија УН (УНПРОФОР) у Сарајеву представљају, у ствари, прилично импресивне операције. Тимови задужени за ту дужност прошли су изузетну обуку и користе најсавременија оптичка средства и опрему. Захваљујући тим способностима Французи су недавно одлучили да провјере више од три године старе сумње УН. Њихова истрага је дефинитивно (њиховим ријечима) потврдила наводе УН "да је одређена паљба долазила од стране војника бошњачке владе који су намјерно пуцали на сопствене цивиле - наводи потпуковник Среј.

Снајперски инциденти такође показују ефикасност унутрашње бошњачке пропаганде.

Грађани Сарајева су толико снажно (и лажно) индоктринисани од стране своје владе да вјерују да УНПРОФОР треба да се укључи у рат на њиховој страни те су повремено одбијали да помогну сопственим сународницима рањеним на улици. Пензионисани канадски генерал Луис Мекензи, први командант УН у Сарајеву, рјечито је описао тај феномен у једном одломку своје књиге:

- Са наредником Форестом и капетаном Белислом, који су ризиковали живот, спасли смо двије муслиманке које су снајперисти ранили. Упркос овом херојском чину, били смо (УНПРОФОР) осуђени, јер нисмо поново ушли под ватру да бисмо извукли друге жртве за које је Форест већ потврдио да су мртве. Све се то десило док је Територијална одбрана (ТДФ) била у близини, а посматрачи су ипак одлучили да осуде војнике УН који су управо спасили животе - наводи потпуковник Среј.

Потпуковник Среј, који у извјештају није штедио ни српске ратне профитере, наводи да су неки од муслиманских официра "одржавали значајне везе са организованим криминалом".

- Најуочљивији примјер био је Насер Орић, бошњачки командант "заштићене зоне" у Сребреници, прије него што је она пала... Он је експлоатисао муслиманске цивиле у енклави који су радили за УН, изнуђујући од њих чак до 80 одсто прихода за своју личну корист. Такође их је приморавао да купују своју додијељену квоту цигарета у продавници субвенционисаној од стране УН, намијењеној холандским трупама које су чувале то подручје. Орић би, затим, те цигарете конфисковао и продавао их на црном тржишту. Био је и вјешт пропагандиста. Када је муслиманска влада једном приликом ненамјерно дала до знања да разматра могућност размјене Сребренице за подручје око Сарајева, Орић је брже-боље одржао ватрени говор, подсјећајући на најпознатије борце за слободу у историји, како неће предати своју земљу. Наравно, Орићу је мало било стало до енклаве или њених људи. За њега је рат представљао само средство за личну промоцију - наводи амерички обавјештајац.

Пад Сребренице и Жепе

Написао је да су Сребреница и Жепа пале због муслиманских напада на српска предграђа око Сарајева.

- Медији често затварају очи пред другим аспектима бошњачке војне пропаганде. Када се генерал Расим Делић хвалио да ће "пробити опсаду Сарајева - а затим изгубио, не само ту битку, већ и источне енклаве, Жепу и Сребреницу, медији су жалили због неуспјеха УН да заштити "сигурне зоне". Уједињене нације никада нису имале војне капацитете да бране те енклаве на терену, а НАТО ваздушна моћ у тим случајевима била је само блеф. Сходно томе УН никада нису захтијевале од Армије БиХ да се повуче из тих подручја. Бошњаци су били свјесни да су сами одговорни за своју одбрану и редовно су изводили нападе на ВРС из заштићених зона. Када је ВРС узвратила и заузела енклаве, пропагандисти су убиједили свијет да УН није у стању да испуни своју мисију. Поред тога коментатори као да не схватају да заузимање тих подручја никада није било војно неопходно. Српска војске могла је једноставно да их изолује и изгладњује кад год је жељела. Умјесто тога, ВРС је послала поруку војне одмазде за Делићеве нападе на српска предграђа око Сарајева - навео је амерички обавјештајац.

Нарочито су занимљива његова опажања о борбеној способности муслиманске војске. Потпуковник Среј је тврдње муслиманске владе да располаже професионалном војском која има способне официре, а којој, ето, недостаје само тешко наоружање како би остварила успјех на бојишту, називао илузијом.

- Иако главнокомандујући генерал Расим Делић и његови потчињени команданти самоувјерено говоре о "преношењу борбе на српску територију" - спремност већине њихових војника да се боре углавном је ограничена на сопствена подручја. Та појава се најбоље може описати као територијалност, што представља озбиљну слабост бошњачке војске. Главнину муслиманских снага чине некадашње јединице територијалне одбране, организоване у "општинске" бригаде. Већина ових јединица и даље дјелује у подручјима својих изворних општина и састоје се од некадашњих резервиста и војника на одслужењу, регрутованих управо из тих крајева. Веза са родним крајем чини ове војнике невољним да напусте своју зону. Стога се Бошњаци ослањају на неколико мобилних бригада, формираних углавном од избјеглица које су изгубиле своје домове и сада имају јачи мотив за борбу. Јединица позната као 7. муслиманска бригада привлачи исламске екстремисте и стекла је репутацију по агресивном понашању и офанзивном духу. Бошњаци користе ове мобилне бригаде за важније операције, али уколико хрватске снаге не ангажују ВРС на другим фронтовима, ове јединице немају капацитет за дугорочни успјех - навео је потпуковник Среј.

Он је, ипак, пронашао једну једину значајну војну предност муслиманске армије: бројност пјешадије која је бројала око 140.000 људи, што је муслиманској страни, у односу на ВРС, давало бројчану предност од 2:1.

Објашњавајући територијалну ситуацију у БиХ, да су Срби посједовали око 64 одсто територије због историјских околности, Среј напомиње да ВРС, која је контролисала око 70 одсто територије током већег дијела рата, није имала војне капацитете да све те територије активно осваја. Срби су, напросто, посједовали већи дио земље у БиХ.

- Због аграрног начина живота Срби су чинили релативну већину на 64 одсто територије на почетку рата, док су урбано оријентисани муслимани, углавном трговци и пословни људи, већином живјели у градовима. Да ли Босна као суверена држава има право да контролише сопствену територију? Несумњиво. Али, мора испуњавати основне де факто услове за суверенитет у чему, изгледа, није успјела. Најважније је то што није способна да одбрани своју територију од босанских Срба који желе да остваре своје легитимно право на отцјепљење, на исти начин на који се и Босна отцијепила од Југославије. Једноставно речено, ова ситуација представља грађански рат унутар грађанског рата - констатује потпуковник Среј.

Неке муслиманске присталице покушале су да истакну апсурдан аргумент да се овај конфликт не може сматрати унутрашњим, пошто је БиХ примљена у Уједињене нације (УН). Умјесто тога, желе да га прикажу као рат агресије који води Србија.

- Иако је предсједник Србије Слободан Милошевић несумњиво допринио ескалацији конфликта националистичком реториком, докази о умијешаности Србије често су измишљани или преувеличавани - написао је Среј.

Катастрофа

Током касног поподнева, 18. септембра 1994, дана који је по стандардима Сарајева остао необично миран, догодио се велики напад на сјевероисточном дијелу града. Јасно се чуо и пратећи напад на југозападу.

Свако ко је провео више дана у Сарајеву брзо би схватио да муслиманска војска покушава да заузме артиљеријске положаје ВРС. (Једина алтернатива могла је бити да Срби сами себе нападају.) Због положаја једног важног видиковца, било је могуће посматрати операцију у току.

Када су се припадници УН враћали у логор, да поднесу извјештаје, НАТО официри су почели да зову тражећи одговарајуће бомбардовање циљева. Обавијештени су да "Срби нападају град". Нажалост, осим УНПРОФОР-а једина која је имала комуникационе капацитете да на вријеме прослиједи ову погрешну информацију НАТО-у била је америчка амбасада.

У овом случају УН су спријечиле озбиљан пропуст, али у другим ситуацијама можемо само нагађати колико је лажних података стигло у Вашингтон. Постоје само три логична објашњења за ову ситуацију која се приближила катастрофи: особље (америчке) амбасаде је било очигледно неспособно; особље је било у Бечу (што је било честа појава) и само је пренијело НАТО-у извјештај који су добили од босанске владе без провјере; или су намјерно покушали да преправе извјештај и шире дезинформације. Који год од ових сценарија је био тачан, све указује на неприхватљиво и неодговорно понашање - наводи потпуковник Среј.

Потпуковник Среј се у свом извјештају дотакао тога да су Бошњаци успјешно преварили НАТО да ангажује своје ваздухопловство за њихову подршку, а сљедећи корак ће укључити покушај моралног притиска на копнене трупе да поврате територије које желе (нпр. босански захтјев да Бањалука буде демилитаризована, док они то не чине у Сарајеву).

- Влада босанских муслимана свакако не одражава слику либералне западне демократије како је штампа обмањујуће приказује. Ова група остаје исламистички доминантна и очајнички покушава да сакрије своја истинска осјећања. Вјероватније је да је под утицајем Ирана и муџахедина него било кога на Западу. Ове радикалне групе могу остати у подземљу или отићи током НАТО распоређивања, али ће се вратити касније да би обезбиједиле да босанско становништво буде адекватно политички припремљено и послушно фундаменталистичкој доктрини. Да ли САД заиста намјеравају да овој радикалности додају висококвалитетну америчку обуку и оружје? - питао се октобра 1995. године потпуковник Среј.

Болничка артиљерија

Минобацач поред болнице требало је да испровоцира српску реакцију, навео је он.

- У сличном медијском превиду Бошњаци већ дуго држе минобацач у гаражи поред болнице "Кошево". Повремено из тог оружја отварају ватру на српске положаје с намјером да изазову противбатеријску паљбу која би погодила болницу и изазвала значајну медијску пажњу. Та чињеница је добро позната у граду, али се згодно прећуткује у медијским извјештајима - навео је у извјештају Среј.

Муџахедини

Џон Среј у извјештају наводи да је, уз подршку иранских специјалних снага на подручју централне БиХ више од двије године дјеловало око 4.000 муџахедина.

- Одреди муџахедина помогли су у обучавању бошњачке војске и почели су да предводе многе тактичке нападе против ВРС, током љета 1994. Финансирање муџахедина обезбјеђује Иран и различите друге исламске државе заинтересоване за ширење екстремизма у Европи. Међународне радикалне групе, као што је Хезболах, такође су на списку осумњичених спонзора. Извори из Владе у Сарајеву невољно признају присуство муџахедина, али сугеришу да су прихватили њихово присуство као "неопходно зло" да би одржали ток помоћи од исламских донатора - истиче Среј.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.