Њујорк Тајмс: Протести између Дејтона и лоше проведених приватизација

Тузла, БиХ - Сједиште кантоналне владе је празно, а његових 12 спратова оштећено је у ватреној стихији. Крхотине стакла отпадају с разбијених прозора, пише у својој анализи Њујорк Тајмс.

Иако ова деструкција подсјећа на сукобе на Балкану деведесетих година, када је погинуло више од 100.000 људи, она није резултат рата. Многи грађани БиХ, дипломате и аналитичари говоре да је она ненамјерна посљедица Дејтонског споразума, потписаног под утицајем снажне дипломатије САД, којим је завршен ратни сукоб и који је такође донио готово 20 година мира. Али он је и донио оно што се испоставило као нефункционална структура власти, која је ометала економски напредак и учинила грађане фрустрираним и љутим.

Фрустрације грађана БиХ се накупљају дуго. Ескалирале су прошле седмице не само у Тузли, већ и у више других градова широм земље, укључујући главни град Сарајево, гдје је зграда Предсједништва БиХ такође била мета демонстрација.

Етничке подјеле су готово четири године биле погонско гориво за рат деведесетих година. Данас, ако постоји једна ствар која уједињује 3,8 милиона грађана БиХ - Бошњаке, Србе и Хрвате - онда је то њихово гађење према Предсједништву, које личи на главе немани, и многобројним нивоима власти направљеним да би утолили жеђ за националним осјећањима свих страна, пише Тајмс.

Одредбе Дејтонског споразума временом је требало да буду замијењене усклађенијим системом. Није требало да остану на снази толико дуго.

Тузла, осиромашени индустријски центар од 200.000 људи, смјештен у сјевероисточном дијелу БиХ, има највиши ниво незапослености у земљи (око 55 процената) и била је центар незадовољства и бијеса, који су ескалирали прошле седмице, запрепастивши и грађане БиХ и странце.

Систем успостављен према Дејтонском споразуму само је помогао у цементирању корумпираних, непотистичких и потпуно самозадовољних елита, објашњава 36-огодишњи Дамир Арсенијевић, психоаналитичар који је студирао и предавао у Великој Британији, а који је учествовао у протестима "Окупирајмо" у калифорнијском граду Окленду. Он је сада главни покретач вечерњих дискусија у Тузли о правцима кретања напријед.

Радници у Тузли су мјесецима протестовали против погрешно спроведене приватизације четири фабрике, које су некада биле дио поносне индустрије, која сеже још од преткомунистичких времена. Фотографије од 6. фебруара које приказују како полицајци туку демонстранте привукле су сљедећи дан гомилу људи на улице Тузле, Сарајева и друга два града, гдје су Владине зграде запаљене и гдје су каменице бацане на полицију.

"За наше вође чак није алармантно што 63 посто младих нема посла", каже Един Плевљаковић, 23-огодишњи студент енглеског језика у Сарајеву.

"Ми нити имамо јаку политику нити способну елиту", објашњава он. На питање шта је онда резултат тога, Един каже: "Џумбус".

Џон Корнблум, пензионисани амбасадор САД, који је направио нацрт Дејтонског споразума и у чијем преговарању је учествовао дипломата Ричард Холбрук, објаснио је да су споразумом направљени комплексни механизми да би се примарно успоставио мир, али ти механизми су такође у периоду од три године морали бити замијењени усклађенијом структуром власти.

Озбиљни покушај за њихову промјену 2005. године, објашњава Корнблум, дјелимично су спријечиле невладине организације, које су ојачавале жељу бошњачких лидера за јединственом државом, што Срби и Хрвати не прихватају.

Дипломате су узалудно покушавале да наведу БиХ да се позабави пресудом Европског суда за људска права из Стразбура, према којој се поставка трочланог Предсједништва, састављеног од Бошњака, Србина и Хрвата, сматра дискриминаторском. Поред Предсједништва, земља се састоји од муслиманско-хрватске Федерације, Републике Српске, 10 кантона у Федерацији и издвојеног града Брчко.

Све док се не поступи по пресуди из 2009, структура државе БиХ значи да није могуће ићи напријед према Европској унији, којој се оближња Хрватска придружила прошле године, а на прикључење чекају Србија и Црна Гора.

"Ја сам католик, али то је оно што сам код своје куће", објашњава Соња Кладник, пензионерка стара 78 година. "Када напустим кућу онда сам грађанин. Уморна сам од ових подјела на Србе, Хрвате и Бошњаке. Имамо седам или десет нивоа владе и три предсједника. Треба да имамо само једног предсједника. Доста с овим национализмом! Али мене нико не слуша."

У интервјуима спроведеним задња четири дана ове седмице у Сарајеву и Тузли могао се осјетити бијес грађана.

"Престанимо с увозом! Почнимо правити наше ствари! Ми желимо бољу будућност", писало је на једном од бројних постера залијепљених на оштећеној згради кантоналне владе у Тузли. Око 200 људи је стајало или чучало слушајући пјесме локалних репера који пјевају о револуцији и побуни и који су овдје веома цијењени.

Ослобађајући се од превладавајућег политичког патроната, који је омогућио ратним вођама да дају радна мјеста својим сљедбеницима, демонстранти захтијевају да у владама буду технократе које не припадају политичким партијама БиХ. Демонстранти су тражили оставке четири кантоналне владе, али досад није забиљежена значајна промјена.

У пажљиво закопчаном плавом капуту, с тиркизном шалу и у дискретним црним ципелама 58-огодишња Емина Бурсулаџић не изгледа баш као бунтовник. Као и многи у овој већински пољопривредној земљи, с малом традицијом уличних протеста и претрпљеним ужасима крвопролићем током рата, она се одриче насиља.

Али у задњих седам мјесеци она се борила за опстанак "Дите", некадашњег снабдјевача детерџентима за читаву Југославију. Она и њене колеге радници стајали су и бдјели испред зграде локалне владе, узалудно очекујући да се суди власнику који је преузео ову хемијску фабрику у периоду 2008-2009. и готово је потпуно "ољуштио".

Дубоко у душама људи гњев нису само изазвали мјесецима неисплаћене плате или уништавање радног простора у којем је госпођа Бурсулаџић провела 38 године, већ и осјећај понижења, додаје она.

"Људи унутар ове зграде су нас посматрали и смијали нам се", каже Бурсулаџићева.

Њена радна колегиница, 29-огодишња Сњежана Остраковић, носећи изблиједјели џинс и јефтину јакну, с огорчењем се сјећа како је стајала на ниским температурама и тражила помоћ да прехрани своја два сина од двије и пет година од радника локалне владе, који се једноставно подсмијавао на све то.

Индустрија Тузле је изграђена на рудницима угља и соли. Побуна радника двадесетих година прошлог вијека забиљежена је на статуи рудара из 1956, који је пијук замијенио пушком и који је окренут према великој електрани, из које још иде дим према оронулим костурима тузланских фабрика. Оне су направљене током владавине Јосипа Броза Тита, комунистичког вође, којег у БиХ сматрају заштитником етничке хармоније, а не, како је то случај у осталим дијеловима бивше Југославије, бруталним угушивачем националног или политичког противљења.

Зарђале фабрике готово сигурно немају будућност, али локални људи су љути јер мисле да су оне јефтино продате добро увезаним људима, који су затим остварили профит продајући их у старо гвожђе или продајући земљу на којој су направљене. Као и у осталим дијеловима источне Европе, само неколицина се обогатила приватизацијом. У БиХ је постојала и додатна ствар - приватизацији је претходио рат.

Фабрика у којој је радила Бурсулаџићева још функционише, али она каже да у њој сада ради само 100 људи, што је мање него 340 радника који су радили када је стигао нови власник и знатно мање у односу на 1.000 људи, колико је радило током доба комуниста. Наглашавајући да она има релативно комфоран живот - њен муж ради, њен син је љекар, а кћерка инжењер - она додаје да је њена борба била осуђена да овако заврши, поставши изгнаник од онога што је је било блиско срцу.

И као неки подсјетник, реп музика која се чула на протестима испред зграде владе била је испресијецана Титовим говорима.

"Овдје у Југославији морамо показати да стојимо заједно као земља, да је мањина за већину и да је већину за мањину", поручивао је Тито у својим говорима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.