Наше нарави: Каталог апсурда

Миљана ЂУРЂЕВИЋ

ВЈЕРОВAТНО нигдје на другом мјесту спорт и култура не представљају нераскидивији дио политике него што је то у Брчком. Чак су годинама и избори за спортисту града политички догађај, који најдиректније контролише Влада, што је у нормалним друштвима незамисливо. Када је култура у питању, ситуација је још необичнија. Ниједна институција културе нема ни најнеопходнији минимум логичне независности, а о властитом жиро рачуну или менаџменту, рецимо Галерије или Библиотеке нико и не сања. Да све појаснимо: ако неко хоће да организује изложбу слика у Градској галерији, он преко техничког лица у Галерији, који је владин службеник(!), мора да прибави сагласност надлежног владиног одјељења, које опет у име градоначелника даје такву сагласност. То значи, ако се, не дај Боже градоначелнику или његовој политичкој опцији не свиди предметни умјетник, он може бити и сам Пикасо, али изложбе нема! Неко је у шали, коментаришући такву ситуацију, рекао да су се у свијету прије триста година дешавале револуције, да би се избориле слободе те врсте, а у Брчком је, уз све међународне супервизије и експерте, ствар враћена у 16. или 17. вијек. Прије извјесног времена Влада је покушала да у процедуру уведе и неку врсту закона о спорту, који би у тој области требало да уведе мало реда, али се на томе и остало. Занимљиво је да је и тај преднацрт у себи имао више јединствених "бисера", као на примјер да градоначелник прописује димензије спортских терена и слично. У чему је суштина? - Једноставно у томе да никоме, барем у овом сазиву власти, није стало да се у област културе и спорта, гдје се годишње обрне неколико милиона марака, уведу јасна правила о утрошку тог новца и да дефинише правце развоја без дневнополитичких интереса. Једноставно, осјећај је да су то резерве које се активирају према политичким потребама. Зато и није чудно да је у једном од посљедњих скупштинских засједања, гдје се расправљало о ревизорском извјештају владиног одјељења, које држи и ресор културе и спорта, један дио посланика тражио да се уради посебна ревизија о утрошку неколико милиона у овим областима, са нагласком на ревизију трошкова Позоришних сусрета, који пореске обвезнике коштају као да се одржавају на самом Бродвеју. Такви захтјеви дошли су од посланика из саме владајуће већине и колико год они добродошли, ипак више миришу на незадовољство у прерасподјели тог колача пред изборе или на личне обрачуне унутар владајуће коалиције, него на искрене намјере да се у ову област уведе ред и закон. A грађанима и даље остаје да слушају о томе како Градско културно-умјетничко друштво годишње у нешто потроши више од двјеста хиљада марака, позоришни сусрети поједу много више, да спортски клубови и манифестације добијају сразмјерно пропорционално утицају политике на њих и тако даље ... Градски стадион зјапи као ругло града, у градском базену се неколико стотина квадрата најјефтинијих плочица полијепи за скоро милион марака, а у вансезони неки приватник у њему гаји шаране. Једном ријечју, далеко је то и од средњег вијека, а камоли од нормалног европског демократског друштва.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.