Највеће страдање Срба послије Другог свјетског рата: 31 година од „Олује“

Глас Српске 02.08.2026 19:45

Фото: Принтскрин видео

Почетком августа 1995. године изведена је агресија Хрватске на тадашњу Републику Српску Крајину, током које је, према подацима Документационо-информационог центра „Веритас“, погинуло или нестало више од 1.900 лица, док је најмање 220.000 Срба протјерано са својих огњишта.

Кључне бројке

4. август 1995. – почетак операције „Олуја“
220.000+ протјераних Срба
1.904 погинула и нестала лица
66% жртава били цивили
10 убијене дјеце млађе од 14 година
7:1 процјењени однос снага у корист нападача

Акција, коју званични Загреб назива војно-полицијском операцијом „Олуја“, почела је ујутро 4. августа 1995. године масовним нападом на подручје сјеверне Далмације, Лике, Кордуна и Баније, иако се та територија формално налазила под заштитом Уједињених нација.

Подручје под заштитом УН

Ријеч је о секторима „Југ“ и „Сјевер“, које је обезбјеђивао УНПРОФОР, мировна мисија успостављена Резолуцијом 743 Савјета безбједности УН у фебруару 1992. године.

Представници Републике Српске Крајине су дан раније у Женеви и Београду прихватили приједлог међународне заједнице о мирном рјешењу кризе.

Више од 1.900 погинулих и несталих

Према подацима „Веритаса“, међу 1.904 погинула и нестала лица, чак 66 одсто били су цивили, а три четвртине цивилних жртава биле су старије од 60 година.

Трећину убијених чиниле су жене, док је страдало и десеторо дјеце млађе од 14 година.

Наводи се да су убиства настављена и након окончања борбених дејстава, како над лицима која су остала у Крајини, тако и над избјеглицама које су се повлачиле према Републици Српској.

Однос снага седам према један

Према наводима Танјуга, операција је изведена уз координацију хрватских снага, учешће Петог корпуса Армије БиХ и ХВО-а, уз сагласност Вашингтона и подршку НАТО-а.

Америчка компанија МПРИ (Military Professional Resources Inc.), са сједиштем у Александрији у америчкој држави Вирџинији, припремала је операцију, а њени припадници били су ангажовани као савјетници Хрватске војске и Петог корпуса Армије БиХ.

Некадашњи амерички амбасадор у Хрватској Питер Галбрајт касније је изјавио да је властима у Загребу сигнализовао сагласност за покретање операције.

У Републици Српској Крајини тада је живјело око 230.000 људи, док је оружане снаге чинило приближно 30.000 резервиста.

Хрватска је за операцију ангажовала око 200.000 војника, од чега је више од 138.000 непосредно учествовало у борбама, док је Петог корпуса Армије БиХ било око 25.000 припадника.

Процјењује се да је однос снага био најмање седам према један у корист нападача.

Одлука донесена на Брионима

Одлука о нападу донесена је на састанку одржаном 31. јула 1995. године у вили Јосипа Броза Тита на Брионима.

Према Брионским транскриптима, тадашњи предсједник Хрватске Фрањо Туђман том приликом је, између осталог, рекао:

„То је сада тема наше данашње расправе, да нанесемо такве ударце да Срби практично нестану.“

У транскриптима се такође наводе његове изјаве о уклањању „реметилачког фактора“ и потреби да се током операције јавно „јамче тобоже грађанска права“.

Хронологија операције

Војна дејства почела су 4. августа у 5.00 часова снажним артиљеријским и ракетним нападима дуж цијеле линије раздвајања.

На удару су се најприје нашли системи веза, а затим и Книн, с намјером да се изазове психолошки ефекат.

Током поподнева и вечери започела је евакуација цивила преко Срба и Двора.

Већ 5. августа хрватске снаге ушле су у Книн, а истог дана заузети су Дрниш, Бенковац, Плашки и Дубица.

Наредног дана, након пробоја линија одбране код Слуња, спојиле су се снаге Хрватске војске, ХВО-а и Петог корпуса Армије БиХ, чиме је простор Републике Српске Крајине пресјечен.

Истог дана заузета је Петриња, док су Глина, Војнић, Топуско и Лапац пали до 7. августа, када је тадашњи министар одбране Хрватске Гојко Шушак објавио окончање операције.

Пљачка, паљење и злочини над цивилима

Након заузимања територије, подручје Републике Српске Крајине било је систематски опустошено, уз бројна паљења, рушења, минирања и пљачку, укључујући православне храмове и објекте културно-историјског значаја.

Према подацима Хрватског хелсиншког одбора, у сектору „Југ“ остало је 4.051 лице, а убијено је око 600 цивила, не рачунајући војна лица.

Међу најпознатијим злочинима наводе се убиства најмање 14 цивила у Ивошевцима и 13 стараца у Плавном 6. августа 1995. године.

Комисија ОЕБС-а је у извјештају од 10. августа 1995. године навела да постоје директни докази о систематском паљењу кућа цивила и друштвене имовине од стране припадника Хрватске војске, цивилне полиције и специјалних полицијских јединица.

Бомбардовање избјегличких колона

Савјет безбједности УН усвојио је 10. августа 1995. године Резолуцију 1009, којом је од Хрватске затражено да заштити цивиле и њихову имовину, али без увођења казнених мјера.

Један од најтежих злочина догодио се 7. августа на Петровачкој цести, када је авион Хрватског ратног ваздухопловства бомбардовао избјегличку колону код Босанског Петровца.

Том приликом погинуло је 10 лица, међу њима четворо дјеце, док је више од 50 људи рањено.

Прихват великог броја избјеглица организован је, између осталог, у Приједору и Бањалуци.

Наставак операција у западној БиХ

У акцији „Маестрал“, која је трајала од 8. до 17. септембра 1995. године и представљала наставак „Олује“, хрватске снаге и Пети корпус Армије БиХ, према наводима Танјуга, убили су 655 Срба, а око 125.000 их је протјерано са подручја Дрвара, Петровца, Шипова, Јајца, Босанске Крупе и Кључа.

Хашки трибунал

Првостепеном пресудом Хашког трибунала из априла 2011. године наведено је да је операција „Олуја“ представљала удружени злочиначки подухват чији је циљ био присилно и трајно уклањање српског становништва са тог подручја.

Тада су генерали Хрватске војске Анте Готовина и Младен Маркач осуђени на 24, односно 18 година затвора.

Другостепеном пресудом од 17. новембра 2012. године обојица су ослобођени по свим тачкама оптужнице, док злочини утврђени у првостепеној пресуди нису били предмет негирања.