Мој град: План без људи

Срђан ШЕКAРA

Aко си сарајевски Србин онда те ништа више не може изненадити, па ни то да ти властиту земљу и имање чува и "штити", чак и од тебе самог, нико други до "босански ренџер". Можда дјелује збуњујуће, али тако изгледа епилог приче о проглашењу подручја "Водопад Скакавац" спомеником природе и израдом просторног плана за посебно подручје истоименог природног насљеђа, којима је на том локалитету заштићено све и свашта, а нису једино и само људи, махом сарајевски Срби са рубних подручја градских општина Центар, Стари Град, Вогошћа и Илијаш. Њима је умјесто обнове послије рата уништених имања и стварног повратка понуђен "компромис" у виду рампе на ободу властите њиве, шуме, ливаде... Да ствар буде чуднија, програм јавних расправа у вези са овом одлуком, донесеном прије пуних пет година, остао је непознаница за власнике земље, шуме и објеката на поменутом подручју, који су тада били, а и данас су онемогућени да упуте било какав приговор на плански документ. Директан кривац за такву (не)информисаност био је Завод за планирање и изградњу града Сарајева, чије је поступање у том периоду било до те мјере неадекватно и нетранспарентно, да се не може сматрати тек траљавим радом, већ смишљеном и намјерном опструкцијом, која је имала за циљ да неинформисани остану управо они који су најзаинтересованији за судбину овог подручја. Сама чињеница да власници земље нису, ни на који начин били укључени у доношење ни одлуке ни плана, нити су били информисани о њиховим одредбама, па чак ни предвиђени као учесници у евентуалној реализацији планских докумената, цијелу причу своде на то да је доживљавају као додатни притисак, чији је крајњи циљ спречавање повратка и јефтина продаја, односно куповина земље, или тачније речено промјена националне и власничке структуре тог подручја. Aко се свему овоме дода и податак да је српска имовина на овом подручју махом уништена послије потписивања Дејтонског споразума, а да плански документи забрањују било какву градњу на заштићеном подручју, постаје јасно да је једна, стручно гледано, добра идеја о заштити несвакидашњег природног бисера, претворена у огледни примјер угрожавања људских права избјеглих и расељених сарајевских Срба, на тек неколико километара од сједишта институције, која се, које ли ироније, зове Министарство за људска права и избјеглице БиХ. На крају треба истаћи да су мјештани до сада потрошили све процедуралне могућности у циљу остваривања својих права, наилазећи углавном на усмене, ријетко и писмене одбијенице надлежних институција у Кантону Сарајево. Не преостаје им ништа друго до да своју невољу подијеле са јавношћу и овај проблем наметну као тему о којој ће се расправљати на највишим нивоима власти у овој земљи. Буде ли и такав покушај безуспјешан, остаће тек једно горко подсјећање да су на подручју "Водопада Скакавац" некада живјели неки Срби и актуелна прича о савременој и доброј заштити природног подручја, у којем је заштићено све сем људи и оних који су власници шуме, земље и свега другога што тај простор и карактерише природним бисером... Толико огољена, да ће нам причати о заштити имања од оних који су их стотинама година чували, његовали, штитили... Податак да за судбину Срба са подручја "Водопад Скакавац" у Федерацији БиХ и њеним институцијама мало ко, ако ико уопште и мари, није ништа друго до потврда да се и у овом случају ради о свјесном затварању очију пред проблемом на кућном прагу, који опет, гле чуда, потпуно огољује причу о мултиетничком Сарајеву и повратку Срба у овај град.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.