Мој град: Имамо ли право на ћутање

Срђан ШЕКAРA

ХОЋЕ ли икада престати ова сурова убијања и има ли игдје краја овим несрећним разрачунавањима, из којих се рађају, с једне стране туга и бол, а са друге језа, страх и неподношљиви осјећај немоћи и оптерећујуће невјерице да смо свједоци најстравичнијих убилачких сценарија у којима доминира претешка количина зла, за које не постоји логично оправдање, нити било шта друго што би људском уму допустило да хладно и без стреса реагује на такве појаве? Ово је тек једно у мору питања које је постављао протеклих дана сваки обични грађанин у градићу подно Романије и Јахорине, тражећи објашњење зашто сјај мјеста које расте и несумњиво постаје истински украс српског дијела сарајевско-романијског региона често мора да запљусне то прљаво мастило "црне хронике", које га враћа на насловнице чији су ступци саткани од експлозија и рафала, крви и јаука, трагедија и плача... Одговора, нажалост, нема. И с правом се, вођени ранијим искуствима, бојимо да га задуго неће ни бити, јер смо и општим ћутањем прихватали сурову стварност као нормалну појаву, мислећи ваљда да црнило не може потрајати толико дуго, а и не помишљајући да ће нас, ево, стићи и вријеме у којем они који олако активирају смртоносне направе неће бирати ни мјесто ни вријеме "радње", нити ће дозвољавати да им и најмање зрно моралне дилеме помути болесну накану да остваре крвави циљ. Није ли у праву један средњовјечни становник ових простора када прије пар дана рече "да смо у рату са страхом живјели, а да у миру од њега умиремо". Није ли то тужна дефиниција наше реалности, оличена у чињеници да смо свједоци, па и актери, готово паничне, али посве оправдане, хипотетичке бојазни да ли дјецу смијемо послати на аутобус, у школу, тржни центар, пијацу... Рећи ће неко, да можда, претјерујемо, али зар нас блиска прошлост не убјеђује управо у супротно и ко, уосталом, може гарантовати да се оваква страховања, не дај Боже, једног дана не могу и обистинити. Не. То је нешто на шта не смијемо чекати и крајње је вријеме да се надлежни органи и сви ми заједно одлучно и снажно ухватимо у коштац са проблемом који нам представља ноћну мору и који нас је довео дотле да се трзамо на сваку испаљену петарду. Најављена посебна сједница паљанског општинског парламента посвећена безбједносној ситуацији на овом подручју, на коју ће бити позвани сви који нешто представљају у безбједносним структурама Српске и БиХ, прилика је да се коначно јасно и гласно проговори о свему и да се ствари почну називати правим именима. Ми, једноставно, више немамо право да затварамо очи, нити да запушавамо уши и уста, вјерујући да ће нам бити боље што мање знамо. Морамо да створимо ону критичну масу нормалних и честитих грађана, која ће отворено рећи да ли и шта замјера полицији, судовима, властима и затражити јаван одговор, ко су ти појединци, или групе, које под обландом контроверзног бизниса већ годинама некажњено вршљају овим просторима, а за које тек када се деси нешто страшно сазнајемо да су персоне са подебљим полицијским досијеима и личности чија би се биографија потпуно уклопила у неку нашу, овдашњу"бијелу књигу". Када сте хроничар црних догађаја, послије којих малишани остају сирочад и једнако плачу за својим очевима, при чему је небитно да ли њихову тугу производи убиство онога који је у нечијој пројекцији "морао" бити убијен или страдање некога који је у свему био колатерална штета, те свједок плача самохране мајке чији је син тек почео да живи, онда се морате и запитати да ли и због чијих интереса уопште вриједи ћутати. Јесмо ли се сви завјетовали на то ћутање и морамо ли сви бити заточеници те несрећне "омерте", која, ето, не штеди ни оне који су је прихватали као својеврсно правило живљења. Имамо ли право на то, као људи и најсавршенија божија бића, и хоћемо ли дозволити да нам се пред нашим и очима миле нам дјеце зло котрља у количинама које пријете да постану толике да нам неће оставити шансу да се против њега и изборимо? Не, ми бирамо живот...

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.