Моћ, интереси и тајни договори: Европа пред новом Јалтом

Рат у Украјини већ годинама траје на фронту, али његове посљедице одавно превазилазе линије раздвајања руских и украјинских снага. То су потврдили и разговори одржани 10. и 11. новембра у Абу Дабију, гдје су се, први пут послије девет мјесеци, за истим столом нашли представници Русије, Украјине и САД. Иако се очекивао помак ка окончању рата, у позадини је отворено много шире питање: како ће изгледати будући безбједносни поредак Европе и ко ће одређивати његова правила.

Москва жели да се о окончању сукоба разговара у контексту ширих односа Русије и НАТО-а, Вашингтон настоји да дође до политичког договора, док Кијев страхује да би његова судбина могла постати предмет нагодбе великих сила. Европске престонице, с друге стране, не желе да остану по страни у разговорима од којих зависи и њихова безбједност.

Конкретан резултат дводневних преговора био је начелни договор о великој размјени ратних заробљеника. Помака о најтежим питањима, територијалним захтјевима и безбједносним гаранцијама није било. Руски преговарач Владимир Медински потврдио је да је будући европски безбједносни оквир био једна од централних тема и да је са америчком страном постигнуто разумијевање о појединим питањима. Зато разговори у Абу Дабију имају значај већи од још једног покушаја посредовања. Украјински рат постаје полазиште за расправу о будућим односима Русије и Запада, положају НАТО-а и расподјели безбједносног утицаја на континенту. Не преговара се само о томе гдје ће престати пуцњава, већ и по којим ће се правилима Европа убудуће штитити од нових сукоба.

Руска упозорења

Русија већ дуго тврди да је њена безбједност угрожена ширењем НАТО-а према њеним границама. Москва је крајем 2021. од Вашингтона и Брисела тражила гаранције које су подразумијевале одустајање од даљег ширења Алијансе и ограничење њеног војног присуства у источној Европи. Запад је те захтјеве одбацио, уз образложење да ниједна држава нема право да одлучује о савезима и безбједносним изборима других земаља. Неколико мјесеци касније Русија је покренула напад на Украјину.

Тај спор није ријешен ни послије више од четири године рата. Напротив, поново је у центру дипломатије, јер Вашингтон сада показује спремност да са Москвом разговара и о питањима која су раније била изван домета преговора. За Кремљ је то прилика да украјински сукоб искористи као полазну тачку за шири договор о европској безбједности. Запад, међутим, настоји да уважи руске интересе, а да истовремено не доведе у питање право других држава да самостално одлучују о својој будућности.

Вашингтон и приоритети

За разлику од претходне америчке администрације, Доналд Трамп не полази од претпоставке да се рат може окончати искључиво наставком војног и економског притиска на Москву. Његова администрација покушава да дође до политичког договора, чак и ако то подразумијева разговор о питањима која су раније била изван домета западне дипломатије.

Вашингтон жели да оконча рат који исцрпљује Украјину, оптерећује европске савезнике и одвлачи америчку пажњу од других стратешких приоритета. За Трампа би споразум био и значајан спољнополитички успјех. Ипак, настојање да се до њега дође што прије могло би створити додатни притисак на Кијев да прихвати рјешења која не гарантују трајан мир.

Амерички изасланици Стив Виткоф и Џаред Кушнер у Абу Дабију разговарали су и о дугорочним безбједносним гаранцијама за Украјину. За Кијев је то један од кључних услова споразума, јер би прекид ватре без поуздане заштите могао само одгодити нови сукоб. Остаје, међутим, питање ко би те гаранције спроводио и какве би обавезе САД преузеле у случају новог руског напада. Вашингтон жели да више пажње усмјери на Индо-Пацифик и надметање са Кином. Окончање рата омогућило би јој да дио политичких, војних и финансијских ресурса преусмјери на друге изазове. То не значи да Вашингтон намјерава да напусти Европу, али показује зашто Трамп настоји да постигне договор са Москвом и преиспита колики ће терет европске безбједности Америка убудуће носити сама.

Црвене линије

За Кремљ окончање рата није једини циљ. Москва жели да из преговора изађе са ширим политичким и безбједносним добитком, односно са прихватањем чињенице да се европски односи не могу уређивати без узимања у обзир руских интереса. Зато разговоре о Украјини настоји да повеже са будућим односом Русије и НАТО-а, а кључним саговорником сматра Вашингтон.

Послије разговора у Абу Дабију Медински је поручио да је са америчком страном о неким питањима постигнуто разумијевање, док о другим договор није постигнут. Истовремено је довео у питање сврсисходност непосредног укључивања европских земаља. За Кремљ је директан разговор са Вашингтоном и начин да потврди статус велике силе са којом се о најважнијим питањима мора преговарати.

Историјске паралеле

Такав приступ Москве дијелом је условљен и историјским искуством распада Совјетског Савеза. Руски аналитичар Фјодор Лукјанов упозорава да западни лидери гријеше ако очекују да ће се Русија сломити под притиском на исти начин као СССР. Због тога Москва данас западну стратегију исцрпљивања и одбијања компромиса не посматра као гаранцију сопственог пораза, већ као наставак конфронтације чији исход није унапријед одређен.

Лукјанов истиче да данашња Русија није касни Совјетски Савез, јер су другачији њена економија, друштвена структура и међународно окружење. За разлику од времена хладног рата, свијет више није подијељен на два супротстављена блока, а западне земље немају исту моћ да одређују правила глобалних односа. Управо зато, сматра он, западни лидери не би требало да распад СССР-а доживљавају као модел који могу поновити. Москва у међувремену рачуна на исцрпљивање Украјине и слабљење западне подршке. Настојање да притиском на фронту побољша своју преговарачку позицију показује да дипломатски разговори нису замијенили војне циљеве, нити да је Кремљ спреман да одустане од својих захтјева.

У расцјепу

Европска унија и њене највеће земље нашле су се у незгодној позицији. Подржавају Украјину и одбацују руске захтјеве који би могли ограничити суверено одлучивање држава, али истовремено зависе од америчке војне моћи и дипломатског утицаја.

У Абу Дабију су европски представници одржали одвојене разговоре са америчком и украјинском делегацијом, али нису били дио главног трилатералног формата. Руски преговарачи нису пристали на непосредне разговоре са њима. То је још једном показало колико је тешко европским престоницама да постану равноправни учесници у одлучивању о сопственој безбједности.

Европа је при томе далеко од јединственог става. Француска и Њемачка имају посебну одговорност за будућу одбрамбену политику, док источне чланице Уније, због близине Русије, на свако попуштање Москве гледају са већим подозрењем. Велика Британија, иако више није чланица ЕУ, остаје важан војни и политички актер.

Несложна браћа

Различити погледи на рат и односе са Русијом отежавају формирање заједничке позиције. Прије него што затражи мјесто за преговарачким столом, Европа зато мора да усагласи шта би заступала и ко би у њено име могао да говори.

Додатни проблем је војна самосталност. Европске државе повећавају издвајања за одбрану и покрећу производњу наоружања, али не могу брзо надокнадити зависност од америчких обавјештајних, логистичких и војних капацитета.

Колики је тај јаз показује и податак из анализе Истраживачке службе Европског парламент - САД су 2023. године имале 246 војних сателита, док су европске чланице НАТО-а заједно располагале са 49. Сателитски надзор, стратешки транспорт, допуњавање горива у ваздуху и командни системи само су неке од способности које Европа још не може у потпуности самостално да обезбиједи.

Сфере утицаја

У расправама о будућности Европе све чешће се појављује поређење са Јалтом, конференцијом на којој су 1945. године велике силе разговарале о послијератном уређењу континента. Јалта је остала симбол договора о расподјели утицаја, при којем интереси мањих народа и држава нису имали исту тежину као интереси побједника.

Данас не постоји једноставна подјела континента на двије сфере утицаја, али опасност да Вашингтон и Москва постигну шири договор о европској безбједности, потискујући интересе других држава, није без основа. Такав споразум не мора подразумијевати повлачење нових граница. Довољно је да велике силе саме одреде правила војног присуства, политичког утицаја и безбједносних гаранција, остављајући мањим државама да се накнадно прилагођавају.

Најреалнији исход за сада није нова Јалта у дословном смислу, већ покушај успостављања правила која би уредила односе Русије и Запада. То би могло подразумијевати договоре о војном присуству, контроли наоружања и спречавању инцидената.

О могућности да Украјина на крају рата буде подијељена новом линијом раздвајања говорио је и генерал-мајор у пензији Божидар Форца, бивши начелник Управе за стратегијско планирање Војске Србије. Он сматра да би та линија могла ићи ријеком Дњепар, али и да би се, уколико Кијев настави да одбија такво рјешење, могла приближити украјинској престоници. Форца је тај сценарио упоредио са сусретом америчких и совјетских снага на Елби 1945. године, након којег је услиједила подјела Њемачке.

Мир још далеко

Разговори у Абу Дабију нису донијели пробој који би наговијестио скори крај рата. Разлике у вези са територијама, безбједносних гаранција и будућег положаја Украјине и даље су велике, а неповјерење Москве и Кијева остаје једна од главних препрека. Начелни договор о размјени заробљеника важан је хуманитарни резултат, али не и доказ да су стране близу политичког рјешења. Украјина тражи гаранције за сопствени опстанак, Русија промјену европског безбједносног поретка, а САД настоје да окончају рат и смање своје стратешко оптерећење на европском правцу. Европа, с друге стране, покушава да не изгуби право гласа у одлучивању о сопственој будућности.

Страхови

Права битка, поред оне на украјинском фронту, води се и због правила која ће одредити будуће односе на континенту. Нова Јалта можда неће бити конференција на којој ће велике силе повући нове границе, али би договор постигнут без равноправног уважавања интереса мањих држава могао оставити сличне посљедице. Европа страхује да би могла бити заобиђена у одлучивању о сопственој безбједности, али још нема ни довољно јаку ни потпуно усаглашену позицију са којом би за тај сто сјела.

Проблем, дакле, није само у томе што Вашингтон и Москва разговарају о будућности Европе без њеног пуног учешћа. Европа још није показала да може самостално да преузме одговорност за ту будућност. Не може тражити да други поштују њен глас ако сама не успије да га усагласи. У супротном, нови договор великих сила, умјесто трајног мира, могао би само поставити темеље за сљедећи сукоб.

Погледи из Бањалуке

Иако се у Абу Дабију није разговарало о Балкану нити о БиХ, промјена односа Русије и Запада могла би се одразити и на овај регион. За Републику Српску важно је да ли би евентуално смањење тензија отворило више простора за дипломатски дијалог о положају БиХ, Дејтонском споразуму и надлежностима ентитета. Република Српска би у таквим околностима могла имати више простора да инсистира на досљедном поштовању Дејтона и изворних надлежности ентитета. То, међутим, не значи да би промјена односа великих сила сама по себи донијела њен другачији положај, али попуштање међународних тензија може бити прилика за снажније дипломатско заступање њених ставова, али не и замјена за унутрашњи политички договор и поштовање Дејтонског споразума.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.