Милорад Додик, предсједник РС

Ово нисам планирао, нисам ни хтио, а морам.

Твоја породица је била и моја. Њима највеће саучешће.

Ко два пута оде, два пута је био на неком мјесту.

Ко два пута умре, два пута је и живио.

Жељко је једном одлазио и вратио се нама и себи, можда више нама него себи. Тад послије суровог, стравичног атентата видио је што живи не виде, вратио се Божјим провиђењем, својом снагом и нашом жељом.

Увијек ће ми остати у сјећању трауматична слика собе у интензивној њези гдје сам га затекао послије тешке и неизвјесне операције. Доњи дио постеље био је стравично празан, а изнад горњег се указивао Жељков лик који се побједнички смијешио. Он се смијешио што је побиједио смрт, а мени су навирале сузе на помисао да би му можда било боље да није. А онда се догодило чудо, које је све нас, који смо га добро познавали, изненадило.

Боем и кафански човјек, онај стари Копања, који је друштву и пићу до зоре давао предност у односу на све друге обавезе, доживио је невјероватну трансформацију, постао је амбициозан послован човјек, који је одлучио да из ничега направи медијску империју и човјек који је одлучио да прохода без ногу. Тешко је рећи шта је било теже, само је Жељко знао колико га је нерава и напора, упорности и стрпљења, проливеног зноја све то коштало. Сви знамо да је и једно и друго успио и да направи империју медијску и да прохода без ногу. Био је прави херој у борби против судбине, која га је неоправдано казнила, а који је успио да побиједи као Давид Голијата.

Он је био све вријеме са више енергије, добре намјере, луцидности и визије него многи други. Да ли је тада, тамо негдје видио нешто што је ријеткима повјерено, да ли је боравећи кратко у просторијама које само одређује Бог, у ствари опипао људску судбину.

На страну што је створио "Независне новине", послије нељудског чина који му је учињен, са својом Наташом је учинио још нешто, створио је нови живот. Шта је то, него љубав, него вјера, него жеља да се побиједи.

Створио је "Независне новине", знам и памтим муку првих бројева. Колико сам могао толико сам и чинио да направимо прве кораке да понудим раме у првим посртањима. Поносим се тиме, свјестан да примарно независност новина праве новинари и уредници, а да је независност новинара дуг народу и грађанима, који морају да обезбиједе политичари.

Нисам се само једном са Жељком препирао на разне теме и нису само увијек биле новине у питању и не стављам на вагу исходе, али увијек ћу памтити и поштовати жар којим је стајао испред медија и то не само својих. Уосталом, ти медији су одавно престали бити Жељкини и постали наши, нас свих, нас у РС, у БиХ, у региону и само је могао Жељко то да направи.

Били смо пријатељи, али позив професионалног политичара и посао медијског професионалца су два свијета који живе у сарадњи и сукобу. Тако смо Жељко и ја живјели, али када дође стани-па'ни увијек смо налазили заједнички језик и могли да рачунамо један на другог. Био је, с једне стране, сурово реалан, послован, рационалан и прагматичан, а уз то крајишки тврд, тежак и пргав, а са неке стране, која је доминирала, емотиван, осјетљив, ведар, оптимиста и упорни политички сањар.

Само се, дакле, пријатељи могу посвађати. Нема пријатељства без искрености. Драго ми је и мирна ми је душа, јер смо се Жељко и ја, макар једном више мирили него што смо се препирали.

Драги мој Жељко, твоје мјесто је у историји Републике Српске. Нема Републике ако се не скине капа пред онима који су је стварали. Освједочени патриота, који је у годинама оружане борбе у грађанском рату провео на фронту као ратни репортер, касније опсједнут помирењем са комшијама и међународном заједницом, истрајао на концепцији новина које ће једнако читати и у РС и ФБиХ, одржавао интензивне контакте са колегама из Сарајева и иностраним дипломатама, био нека врста нашег неформалног амбасадора који је примао и преносио поруке, посредовао често и на своју руку тражио и предлагао рјешења.

Кад помислим кроз шта је све прошао, шта је све постигао и желио још да уради, мора да је то било превише чак и за Жељково велико срце. Зато ти морам рећи, драги мој Жељко, када смо губили пријатеље заједнички смо туговали. Губили смо многе заједничке пријатеље, тјешили смо један другога и корачали, ишли.

Често си говорио да не смијемо да станемо. Шале на твој рачун увијек си прихватао ведро и никада ниси био повријеђен, чак си желио да све гледам са ведрије стране. Био си мој прави пријатељ, твоја породица је била моја, као и моја твоја. Знали смо се, обилазили и дружили, радовали се нашим породичним успјесима, рађању, унуцима и сада када сам чуо, мислио сам да је опет нека само прича. Назвао сам те телефоном на прву вијест о томе, на твој број јавио се неки други глас, он ми је рекао да си лоше, а ја нисам вјеровао да ће се то овако завршити.

Једва сам чекао да ти кажем да си требао да мање палиш те цигарете, да више водиш рачуна о себи и нисам успио и ово је мој пораз.

Нисам овдје дошао да говорим предсједнички, али имао сам амбицију да говорим још више емотивно.

Немојте ми замјерити, Жељка знам од самих корака у неком мом професионалном животу, када сам тада са 27 година постао предсједник Извршног одбора у Лакташима, он је био новинар "Гласа", који је долазио и правио интервјуе. Од тада траје наше пријатељство. Он је одлазио и враћао се, а ја сам се увијек радовао њему и сада исто тако чекам да се негдје појави, а у међувремену ћу остати помирен са Божјим послом овог пута, остати да тугујем, поносим се, да му захвалим на пријатељству и да жалим. Вјерујем да ће га Бог смјестити тамо гдје је добрима и мјесто и да ће му дати оно рајско насљеђе које он заслужује.

Не замјерим му ништа. Ти знаш како је међу нама било. Нама свима остаје бол, празнина, туга и понос. Човјек човјека само чини пријатељем.

Жељку нека је вјечна слава.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.