Милан Кољанин, виши научни сарадник у Институту за савремену историју из Београда: НДХ настала на идеји уништења других, а РС опстанка народа

Поређење стварања Независне државе Хрватске (НДХ) са стварањем Републике Српске је један од еклатантних примера ревизије историје, пре свега релативизовања историје и резултата Другог светског рата, не само на тлу Југославије, рекао је за "Глас Српске" виши научни сарадник у Институту за савремену историју у Београду Милан Кољанин.

* ГЛАС: Високи представник у БиХ Валентин Инцко упоредио је Дан РС - 9. јануар са даном настанка НДХ. Може ли се то уопште довести у везу и да ли у тој његовој изјави постоји скривена порука?

КОЉАНИН: Ако је Инцко хтео да нанесе највећу могућу увреду српском народу, посебно оном у БиХ, у томе је сигурно успео. Поредити стварање велике нацистичке Хрватске (Независне државе Хрватске) током агресије нацистичке Немачке и фашистичке Италије на Краљевину Југославију 10. априла 1941. године, државе чија политика је била уништење српског народа, са стварањем српског ентитета у БиХ 9. јануара 1992, који је требало да обезбеди основна права и опстанак српског народа у време разбијања југословенске државе, скандал је првог реда. Иако су историјске аналогије често варљиве, с обзиром на то да постоје процеси дужег историјског трајања, оне нису без основе ни у случају Инцкове изјаве. Имајући у виду Инцково образовање, оваква изјава може да значи само то да је његова намера била да што је могуће више увреди српски народ. Из Инцкове изјаве се види да је, када је реч о Србима, све дозвољено, па чак и поређење са државом која је имала за циљ њихово уништење. С обзиром на то да се ради о изјави човека који долази из Аустрије немогуће је избећи асоцијацију на ужасне последице политике коју је његова земља, сама или у склопу нацистичке Немачке, спроводила током два светска рата, посебно у односу на српски народ.

* ГЛАС: Колико су овакве и сличне изјаве са историјског аспекта опасне у нашем трусном региону и могу ли изазвати додатне проблеме?

КОЉАНИН: Овакве изјаве могу само додатно да трују односе и њихов резултат је управо супротан циљевима који су постављени пред особе са овлашћењима каква има Инцко. Морамо се упитати да ли је оваква изјава најава много горих заплета. У сваком случају, она сведочи о томе да је реторика која прати или најављује догађаје у РС и БиХ све оштрија. Треба да имамо у виду да до скоро обележавање Дана РС - 9. јануара није било проблем, а да је сада постало.

* ГЛАС: Какво мјесто у историји припада НДХ и да ли је данас на сцени њена рехабилитација?

КОЉАНИН: Процес отцепљења Хрватске од Југославије је отпочео управо ревизијом историјске улоге усташке велике Хрватске (НДХ). У новом тумачењу историје она није била само резултат агресије осовинских сила него и израз воље хрватског народа. Тиме је успостављен нови историјски дискурс и основа хрватске државности 1991. године. Импликације оваквог тумачења историје, које је постало сакросанктно у Хрватској, су дугорочно негативне и основа су за мање или више видљиву, али непрекидну рехабилитацију НДХ, а тиме и њене политике. То практично може да значи обнављање традиције велике Хрватске, која у себе укључује и БиХ и део Србије, као и обнављање традиције битног слабљења Срба, на овај или онај начин. Овај други циљ је и јавно прокламован, додуше као свођење Срба на занемариву мањину. У Хрватској циљ је највећим делом и постигнут, пре свега протеривањем и убијањем, као и асимилацијом, у чему је улога Римокатоличке цркве поново прворазредна. Треба да имамо у виду да се одређена политика не мора увек водити војним средствима, него и економским и културолошким, поготово ако се уклопи у ширу "цивилизаторску политику" према заосталом и агресивном (списак оптужби је дуг) "бизантинизму" који оличавају Срби и Србија. На унутрашњеполитичком плану то доноси обнављање ауторитативне традиције, изградњу култа вође и насилну идеолошку хомогенизацију сопственог народа. Отворена рехабилитација НДХ и те политике је онемогућена пре свега притиском САД. Нажалост, у јавности није приметно да се слични притисци на Хрватску врше и из Немачке и Аустрије иако за то постоје веома јаки историјски и политички разлози.

* ГЛАС: У НДХ су почињени монструозни злочини над Србима, Јеврејима, Ромима, па и Хрватима који нису подржавали тај режим. Колико је усташка власт успјела да етнички очисти територију коју је контролисала?

КОЉАНИН: Термин "етничко чишћење" је новијег датума и не треба га примењивати на догађаје из Другог светског рата, па и на политику НДХ, чији је стратешки циљ био уништење Срба, Јевреја и Рома. За тај историјски феномен се користи термин геноцид, који је такође из времена после Другог светског рата, а постао је део међународног права 1948. године. Та политика је успешно спроведена убијањем највећег дела Јевреја и Рома. У односу на Србе, који су чинили готово трећину становника усташке државе, политика уништења је успела само делимично, пре свега захваљујући масовном српском устанку од лета 1941, чињеници да је део јадранске обале, а затим и залеђа био у рукама Италијана и модификацији политике уништења од пролећа 1942. због угрожавања интереса Немачке и Италије у НДХ. У том светлу треба гледати и стварање "Хрватске православне цркве" и споразуме усташке државе са делом ројалистичког устаничког покрета. Ипак, политика уништења Срба је настављена углавном у оквиру све обимнијих војних операција против устаника. Та политика је остала главни генератор комунистичког устаничког покрета, који је успео да реафирмише заједништво југословенских народа у "партизанском југословенству". Уз повољну међународну констелацију односа великих сила то је било одлучујуће за победу партизанског ослободилачког покрета, комунистичко преузимање власти и обнову југословенске државе.

* ГЛАС: Најмрачнија страна НДХ били су концентрациони логори, међу којима је најстрашнији био систем логора Јасеновац?

КОЉАНИН: Усташки логори су остали симбол уништења Срба, Јевреја и Рома у усташкој држави. Не сме се изгубити из вида да је у њима уништено и више хиљада Хрвата противника усташког режима. Треба нагласити да је усташка држава, уз нацистичку Немачку, била једина која је формирала сопствене концентрационе логоре и логоре смрти у којима је спроводила програм уништења национално, "расно" и политички непожељних група и појединаца. У томе је усташка држава чак имала првенство, јер је први такав логор формиран у Госпићу, односно на Велебиту (Јадовно) и на острву Пагу већ маја-јуна 1941. године. После распуштања овог логора због српског устанка и доласка италијанских снага, формиран је логор у Јасеновцу. Ради се о систему логора који је постојао до последњих дана рата крајем априла 1945. у којем је уништено стотине хиљада људи. Стога је овај логор већ за време рата стекао изузетно јак симболичан значај. Како је деведесетих година прошлог века у Хрватској извршена темељна замена симбола и систематско уништење споменика антифашистичке борбе и страдања српског народа, почела је и ревизија симболике Јасеновца. Легализовањем историјских фалсификата бројеви жртава логора су драстично умањивани, а измишљена је нова симболика логора као места послератног страдања Хрвата. Та страдања су у јавној свести великим делом потиснула дискурс о НДХ, њеној политици уништења и њеном месту у "новом европском поретку" формираном од нацистичке Немачке.

* ГЛАС: Какве посљедице на овом простору може да има поновно буђење усташтва у Хрватској?

КОЉАНИН: Све присутније обнављање симбола па и реторике из времена усташке НДХ има вишеструке негативне импликације које се непосредно тичу и РС и ширих односа у региону. Уосталом, треба се подсетити да су ратни сукоби у БиХ деведесетих година прошлог века започели агресијом хрватских трупа на њену територију у Босанској Посавини.

Рехабилитација Степинца

* ГЛАС: Каква је у том добу била улога надбискупа Алојзија Степинца, којег је половином прошле године Жупанијски суд у Загребу ослободио пресуде којом је осуђен због сарадње с италијанским и њемачким окупатором и усташким режимом?

КОЉАНИН: У оквиру темељне замене историјског дискурса о усташкој НДХ и њеној политици једно од централних места у симболичком смислу, а вероватно и централно, има промена дискурса о историјској улози Алојзија Степинца. Заједно са хијерархијом Римокатоличке цркве у НДХ, свештенством и монашким редовима, пре свега фрањевцима, он је био један од стубова усташке нацистичке државе, њен морални и у много чему реални ослонац. На основу извесних неслагања са усташким режимом у вези са спровођењем политике (не и њених циљева), као и послератног суђења о њему је изграђен мит жртве оба тоталитаризма, и усташког (нацистичког) и комунистичког. Сведоци смо напора да се тај мит претвори у култ путем канонизације кардинала Степинца. Несумњиво је да би канонизација имала дугорочно негативне последице не само по односе Срба и Хрвата, него и по односе Римокатоличке цркве и Ватикана са православним црквама и државама са доминантно православним становништвом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.