Матија Бећковић, академик и књижевник, за “Глас Српске”: Нема скупље ријечи од Косова ни на берзама Волстрита

О највећима се одавно не говори. Чекамо новог Његоша, Андрића, Лубарду, а оног правог и јединог заборављамо и запостављамо. А ваљало би да несебично славимо оне праве и најбоље. Лакше је написати неку нову књигу него да читамо стару, давно написану. Више не можемо ни да је нађемо, а сигурни смо да смо је имали. Све теже знамо ко је написао неку књигу. Истина и књиге све више личе једна на другу да их је тешко разликовати па је сасвим свеједно ко их је написао.

Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” академик и књижевник Матија Бећковић, осврћући се на своју књигу “100 мојих портрета” посвећену великанима из српске историје.

- Утешно је да оне које вреде имају свој живот и доживеће своје време без обзира на то ко је аутор. То је истовремено и порука: Не одустајте ако сте прави. Не тражите никакав изговор ако вас је родила мајка. Не предајте се ако имате зашто да се борите. Ако сте обасјани својим жаром, он ће вам показивати и обасјавати пут - поручио је Бећковић. 

ГЛАС: Једном сте рекли: “Ово је доба антиуметности. Али и оно ће проћи. Кад се исмеју и омаловаже све праве вредности, а мало их је још остало, кренуће све испочетка.” Јесмо ли све ближи том новом почетку?

БЕЋКОВИЋ: Бофл и шуфт прегрнули су све вредности и сад под тим депонијама не знамо где је Његош, где Вук, где Филип Вишњић, где Лаза Костић, где Петар Кочић, где Јован Дучић… Као што ни у свету више не знају где је Хомер, где Шекспир… Изгледа да то није учињено случајно. Прво је утврђено да више нема шта да се каже и да сем рециклаже нема ни других ни већих вредности. Оно што се вештачки одржава као вредност личи на подгрејану сарму.

ГЛАС: Прија ли Вам кад кажу да сте пјесник који је синоним за пјесника и да сте одавно постали пјесничка легенда?

БЕЋКОВИЋ: Андрић је говорио: Ево на мене почасти к'о на шарову коља! У Црној Гори кажу к'о на Мирашу краста! Ћопић је саветовао: Ћути, могли би и да нас бију! А Ками је написао да човек воли кад се о њему говори и на оптуженичкој клупи. Народна пословица је: Не отири се кад те љубе.

ГЛАС: Најављено је да ће крајем године изаћи Антологија Матија Бећковић као 101. књига у едицији “Десет векова српске књижевности”. Са каквим емоцијама очекујете излазак ове књиге?

БЕЋКОВИЋ: Ове године ћу напунити 80 година. Тим поводом ће у САНУ бити објављена и моја библиографија. И књига у едицији “Десет векова српске књижевности”. А биће и још која. У Приједору је у едицији Библиотека књижевних сусрета на Козари објављена и моја књига коју је приредио професор Младенко Саџак. То је едиција  којом се може поносити не само Приједор него и српска књижевност. Некад се новорођенчету говорило: Дабогда остарио! А сад је то најгора клетва.

ГЛАС: За Црногорце сте рекли да су непредати косовски јунаци који су се послије шест вијекова предали. Како видите однос Србије и Црне Горе у будућности? У међувремену Вам је био забрањен улазак у Вашу родну Црну Гору?

БЕЋКОВИЋ: Предали су се јуначки, под оружјем и у народној ношњи. Али то није Црна Гора већ Монтенегро, који је напунио 13 година. Још је малолетан и не одговара за своје поступке. У 21. веку почиње испочетка. И као што је тзв. Република Косово, тако је тзв. и данашња Република Црна Гора.

ГЛАС: Да ли је Косово и данас најскупља српска ријеч?

БЕЋКОВИЋ: Нема скупље ни на берзама Волстрита. Ако њу дамо, нема разлога да не продамо и оне јефтиније.

ГЛАС: Коме бисте данас поручили: Ћераћемо се још?

БЕЋКОВИЋ: Један читалац ми је недавно рекао да се у наше време поклич “Ћераћемо се још може” мерити само са оним “Ипак се креће!”

ГЛАС: Колико сте поносни на чињеницу да су се генерације заљубљивале уз Вашу Веру Павладољску?

БЕЋКОВИЋ: То откривам тек сад. И за Веру су касније говорили да је била најлепша девојка у Ваљеву. А кад би то чула, она би питала: А што ми то нисте говорили тада?

ГЛАС: Јесу ли стихови доказ да је и ријеч додир, ко зна са ријечима?

БЕЋКОВИЋ: Милован Ђилас, који је од свих писаца који су се бавили политиком имао најстрмију политичку каријеру, рекао ми је да би сва своја звања, титуле и одликовања дао за једну добру реченицу.

ГЛАС: У Бањалуци ћете гостовати овог мјесеца у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске. Публика Вас увијек са радошћу дочекује. Шта за Вас значе ови сусрети?

БЕЋКОВИЋ: Република Српска је заменила Црну Гору и своју судбину везала за судбину српске културе. Шта су Леотар и Требиње без Дучића, шта Змијање без Кочића, шта Грмеч без Ћопића, шта Козара без Куленовића, шта Рзавски брегови без Иве Андрића…

ГЛАС: Познати сте по читању својих бесједа на књижевним вечерима. Стасавају ли генерације које не његују говорничке вјештине?

БЕЋКОВИЋ: У моје време су школски предмети били и лепо писање и лепо читање. Рукопис је нестао, а гледање заменило читање.

ГЛАС: Раније сте говорили да српски језик више брине у свом народу него народ о њему. Шта још можемо урадити да сачувамо језик?

БЕЋКОВИЋ: Речено је да је језик крв духа. И да је у крви душа. Српски језик разарају и рашивају. Нереду одговара неред. Уводи се споразумевање мимо језика. Оно што се говори значи нешто друго. Ништа није онако како је речено. Важније је на ком језику говориш него шта говориш. Сви такозвани мали језици су угрожени и сви су приморани да се бране.

ГЛАС: А на који начин да спасимо културу?

БЕЋКОВИЋ: На сваки начин и по сваку цену.

ГЛАС: Публика посебно реагује када говорите “Када будем млађи”. Имате ли нових ставки на списку кад будем млађи?

БЕЋКОВИЋ: После књига “Кад будем млађи” и “Кад будем још млађи” било је природно да уследи “Кад се поново родим”. И та књига ће се појавити на Сајму у Београд у издању Српске књижевне задруге.

ГЛАС: Шта је суштинска разлика између времена када сте Ви изашли на књижевну сцену и времена у коме данас живимо?

БЕЋКОВИЋ: Тад нам се чинило да није било горег времена од оног, а сад нам се чини да нема горег од овог.

ГЛАС: Како коментаришете поплаву ријалити програма и бројну публику која их гледа?

БЕЋКОВИЋ: Не знам кога ми је жалије - учесника или гледаоца. Час ми личи на смак света, а час на крај полусвета.

ГЛАС: Који би великан српске књижевности, да је наш савременик, најбоље описао ово вријеме и друштво?

БЕЋКОВИЋ: Стерија, Домановић, Нушић, Сервантес, Гогољ…

ГЛАС: Шта тренутно читате?

БЕЋКОВИЋ: Мејлове.

ГЛАС: А шта пишете?

БЕЋКОВИЋ: Одговоре на Ваша питања.

ГЛАС: Ако бисте писали драму о Балкану данас, како бисте је назвали?

БЕЋКОВИЋ: Рупа на пучини.

ГЛАС: Имате ли неких неостварених жеља, личних или професионалних?

БЕЋКОВИЋ: Не знам у какве жеље то спада, али бих волео да доживим да више не лажемо и то на своју срамоту. А толико смо лагали да нам је постало непријатно да говоримо истину. Још живимо животом криваца и оптуженика. Српско питање уступили смо другима. Многи проблеми су проблеми само зато што су наши. Никако да се сетимо истине, а без ње нема ни спаса ни  слободе ни Срба. Народ који је жртва геноцида зову геноцидним, оне које су побили фашисти зовемо фашистима. Замислите да је Павелић спасио једног америчког пилота каква би то слава била, а оног који је спасио пет стотина не смемо да споменемо... А  сељаци који су те пилоте чували после рата су хапшени, а неки и стрељани. Али још нису дочекали да их неко спомене. А колико је таквих примера.

ГЛАС: Која књига заузима најважније мјесто у Вашој библиотеци?

БЕЋКОВИЋ: “Горски вијенац”.

ГЛАС: Која је Ваша највећа животна мудрост?

БЕЋКОВИЋ: Нека буде што бити не може! Будимо људи!

Сајам књиге “Гласа Српске”

 

ГЛАС: У Бањалуци сте отворили први Сајам књиге у организацији “Гласа Српске”, а и кумовали сте имену ове смотре писане ријечи. По чему памтите прво издање сајма?

БЕЋКОВИЋ: Био је то у сваком погледу крупан догађај. Официри КФОР-а који су присуствовали отварању и видели онолико књига и интелектуалаца завиривали су иза паноа да открију о чему се ради, верујући да то није Сајам књиге него Потемкиново село, маска за нешто друго. Тако су нас били оцрнели да нису могли веровати да није истина оно што су измислили и повезати нас с књигом и културом.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.