Марио Ђурагић: Kако је бошњачка политика прогутала властити презир према Трампу

Саопштење министра спољних послова Елмедина Конаковића о Венецуели не говори ништа суштинско ни о Латинској Америци, ни о стварној спољној политици Босне и Херцеговине. Оно, међутим, говори много о бошњачком политичком естаблишменту и његовом дугогодишњем односу према Сједињеним Америчким Државама — односу који се креће између идеолошке заљубљености у Демократе и нервозног додворавања Републиканцима када показују моћ.

Годинама уназад, у Сарајеву није била тајна да се „навија“ за једну америчку страну. Администрације Цлинтона, Обаме и Бидена биле су доживљаване као природни савезници, готово као продужена рука бошњачке политике. Демократска странка САД није била само политичка опција — била је емоционална инвестиција бошњачких елита. Републиканци су, с друге стране, третирани као нужно зло, а Доналд Трумп као инцидент који ће „брзо проћи“.

Године 2016. али и 2024. биле су шок. Трумпова побједе нису дочекане као демократски исход, већ као пораз „наше Америке“. Умјесто честитки и рационалног прилагођавања новој реалности, услиједила је тишина, нелагода и отворени презир у дијелу медија у ФБиХ. Медији су тај презир претварали у иронију и карикатуру, док су бошњачки политичари бирали тактику чекања — као да ће се реалност сама поништити. Посебно снажан извор тог презира била је политика Трумпове администрације према Босни и Херцеговини, нарочито одлуке које су се тицале укидања санкција званичницима и фирмама из Републике Српске, што је у Сарајеву схваћено као озбиљан политички пораз знајући да су управо бошњачки политички кругови, кроз блиску и активну сарадњу са демократским администрацијама, учествовали у иницирању и одржавању тих санкција.

И сада долазимо до суштине лицемјерја.

Данас, када је америчка политичка снага поново јасно лоцирана, исти ти политички кругови журе да се јавно ускладе с Wасхингтоном. Не зато што су промијенили мишљење о Трумпу, његовој политици или вриједностима — већ зато што су се препали демонстриране моћи. Конаковићево саопштење о Венезуели треба читати управо тако: као сигнал лојалности, а не као принципијелан став.

Знајући да је Тужилаштво Босне и Херцеговине наложило провјере финансирања његове политичке партије због сумње да је дио средстава могао потицати из кругова повезаних с организованим криминалом или тачније са нарко картелима, намеће се легитимно политичко питање: да ли је Конаковић пожурио да се додвори америчкој администрацији јер се препао? Да ли се агресивно усклађивање с америчким поступком користи као политички штит, у нади да ће блискост с Wасхингтоном амортизовати личне и страначке проблеме код куће?

Проблем, дакле, није само у додворавању. Проблем је у мотивацији и начину.

Министар спољних послова БиХ износи међународне политичке ставове без одлуке Предсједништва БиХ, иако је то једино тијело овлаштено да артикулише спољну политику државе. Порука је јасна: важније је послати сигнал САД-у и спашавати себе него поштовати властити уставни поредак. Држава ту не говори; говори појединац, са својим интересима и страховима.

То није дипломатија. То је покушај политичког преживљавања без досљедности.

Конаковићево саопштење зато није грешка. Оно је огледало — огледало политике која је годинама градила идентитет на туђим побједама и која данас, суочена с реалношћу и властитим проблемима, покушава да се прилагоди.

У политици, као и у животу, нема ништа спорно у промјени става. Спорније је нешто друго: правити се да никада ниси имао онај претходни — и да те на промјену није натјерао страх.

(Аутор је савјетник српског члана Предсједништва БиХ)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.