Косметска свакодневица прогнаних Срба у Грачаници

У ових педесетак контејнера одраста петнаесторо дјеце, а остали становници су углавном стари људи... Тешко је, обољели смо... Људи умиру не дочекавши обећања о повратку, испричала је Олгица Суботић, не могавши да суздржи сузе

Суморан кишни дан у Грачаници. Шлепер брашна, дио хуманитарне помоћи из Републике Српске Србима Косова и Метохије, истовара се у централној пекари. Ту, одмах покрај пекаре, на великом паркингу, смјештено педесетак контејнера. На прозорима завјесе, око контејнера саксије са цвијећем. Право насеље, рекло би се. Само што је то насеље нужде и туге. Становници контејнера излазе и распитују се ко је стигао, шта се дешава. Сазнају да је стигла хуманитарна, братска помоћ из Бање Луке. - Уђите да се угријете и кафу да попијемо - љубазно нас позива станарка контејнера. Улазимо у контејнер од осам квадрата. У једном дијелу кревети на спрат, а у другом кухиња. - Не изувајте се, не улазите у албанску, већ српску кућу - прекорава нас домаћица и нуди ракијом. - Попијте, па први пут ми у кућу улазите. Такав је ред и обичај. Распитује се како се живи у Бањој Луци, осјећају ли се посљедице рата. Невољно пристаје да нам исприча како ју је ова, већ на први поглед голема мука, снашла: - Десило се, никад се не поновило. Те дане и године никад нећу заборавити - започиње своју причу Олгица Суботић, становник контејнерског насеља у Грачаници, прогнаница из Обилићева. Лимени контејнери, поклон руског народа српским прогнаницима на Косову и Метохији, већ три године су једини кров над главом за многе избјегле и протјеране Србе Космета. - Живјели смо у Обилићеву у породичној кући, из које нас истјераше 1999. године. Тада смо смјештени у један стан у Обилићеву. Принудни и привремени смјештај. Добро је било, снашла сам се некако с дјецом. У том стану смо живјели до 17. марта 2004. године, када су нас истјерали разјарени Aлбанци. Тада се гледало само да спасимо главе. Склонили смо се у Грачаницу, у манастир, гдје су нас тешком муком сачували војници КФОР-а. Убрзо послије тих догађаја народ Русије нам је послао контејнере у које смо се уселили. Сада су нам они и стан и породична кућа и све - прича Олгица. За садашње стање, сматра Олгица, нико није крив. - Није крив Слобо Милошевић, кога многи оптужују. Ево, нема га годинама, а ништа се није промијенило набоље. План је давно направљен и он се остварује - сумња Олгица. - Заједничког живота нема, повјерење је изгубљено, од доласка КФОР-а у Обилићеву је убијено 22 Срба, а ниједан кривац није пронађен, ухваћен или оптужен. Ма, никад се није могло заједно живјети, осим појединих случајева када су стари Aлбанци држали до своје ријечи. Данас су горе албанске жене него мушкарци. Aгресивније су и радикалније. Олгица је 25 година радила у "Електропривреди" и онда је једноставно истјерана с посла. Сада прима минималац из Србије. - Прво су нас истјерали с посла, па кад су видјели да Србија помаже, онда су почели да нас убијају, пале куће, протјерују... Затим је дошао 17. март, истјерани смо из својих домова, па кад су Aлбанци видјели да и у таквој невољи опстајемо, усред зиме искључише нам струју... Aли, Србија нас је дрвима снабдјела, па смо преживјели. Повратка кући у Обилићево нема, а документа која тражимо издају на албанском језику, језику који не разумијем и не говорим - јада се Олгица Суботић. Што се тиче будућности Косова и Метохије, за становнике контејнерског насеља нема дилеме. - У ових педесетак контејнера одраста петнаесторо дјеце, а остали становници су углавном стари људи. Тешко је, обољели смо, људи умиру не дочекавши обећања о повратку. Имам три кћерке, и најмлађа се скоро удала, па сад живим сама. Дјеца и четворо унучади су ми једина радост. Двије кћерке су ту на Косову и Метохији, а једна је у Србији. Уколико независност постане реалност, сви ми из овог лименог насеља напустићемо Косово и Метохију - сузних очију завршава своју причу Олгица Суботић. Текст и снимци Хаџи Душан БОРКОВИЋ

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.