Конаковићева дипломатија: Слон у продавници кристала

Анталија дипломатски форум је завршен. Шефови држава и влада, министри иностраних послова, дипломате из цијелог свијета окупили су се да пошаљу поруке о неопходности сарадње, смањења тензија и дипломатског рјешавања сукоба. Све је текло по протоколу, све је мирисало на озбиљност и државништво... све док се није појавио Дино.

Јер ко би спасио овај досадни дипломатски скуп од сувишне озбиљности ако не министар иностраних послова Босне и Херцеговине, Елмедин Дино Конаковић, човјек који у сваки међународни салон улази као слон у продавници кристала, с оном посебном врстом самопоуздања које се може стећи једино када ниси свјестан колико је чаша већ сломљено иза тебе.

Док су дипломате цијелог свијета пажљиво бирале сваку ријеч, свјесни да се иза кулиса преговара о миру, инвестицијама и стратешким савезништвима, Конаковић је одлучио да освјежи атмосферу. Без икаквог основа, без икакве потребе, али са завидном дозом ентузијазма, напао је руководства Републике Србије и Републике Српске. Јер зашто би човјек искористио међународну позорницу за промоцију интереса своје државе када може да је искористи за промоцију сопствених фрустрација?

Српска делегација је, са достојанством које карактерише озбиљне државе, напустила догађај, скренувши пажњу  на оно што многи већ одавно знају али се устручавају рећи наглас. БиХ је неозбиљна вјештачка творевина којој тешко да се може помоћи.

Посебна је иронија што се овај спектакл одиграо управо у Турској. Јер Турска, која се поноси посебним односима са бошњачким народом и која је годинама улагала у БиХ политичким и дипломатским капиталом, очигледно ипак Србију посматра као озбиљног саговорника – партнера с којим се склапају крупни послови, потписују инвестициони уговори и гради дугорочна сарадња. БиХ је ту негдје као онај не баш најбистирији рођак са села кога позовеш на свадбу јер мораш, али га не стављаш за главни стол.

Можда је управо то и забољело Конаковића. Можда је та јасна порука турских домаћина, да Србија сједи за озбиљним столом док БиХ чека испред врата, била она кап која је прелила чашу. Али умјесто да из тога извуче поуку и запита се зашто је то тако, он је одлучио да се препусти провинцијализму сарајевске сећије.

Навикли смо да бошњачки политичари имају ноћне море од предсједника  Милорада Додика који им константно руши унитаристичке илузије о релевантности.  Ипак нападати Александра Вучића који континуирано шаље поруке помирења, који ризикујући дио сопствене популарности држи пружену руку сарадње према Бошњацима, то више није политика. То је мржња. То је она врста мржње која не пита је ли ово у нашем интересу, него само региструје једну једину ствар: Србија дакле, нападај. Штета је огромна. Не за Србију већ за Босну и Херцеговину у коју се заклињу.

Конаковић је још једном потврдио да говори искључиво у своје име. Не у име усаглашених ставова три народа, не у име два ентитета, не у име заједничких институција БиХ. Да постоји независно судство и тужилаштво, овај човјек би имао много шта да објашњава надлежним институцијама због блатантног кршења Устава. Али у БиХ постоји једна занимљива правна логика: у затвор се иде за подизање три прста, а не иде за кршење Устава.

Истина је  једноставна: да је БиХ озбиљна држава са озбиљним институцијама, Дино Конаковић не би могао ни прићи министарству иностраних послова, а камоли му бити на челу.

Каква држава, таква и дипломатија.

И тако, док су делегати Анталија дипломатског форума разговарали о миру, сарадњи и будућности региона, први дипломата Босне и Херцеговине је још једном доказао да носи ту титулу са свом озбиљношћу с којом слон носи етикету на којој пише: пажња ломљиво!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.