Колумна: Пораз бошњачке политике у Сребреници

Послије десетогодишње апсолутне владавине Бошњака у Сребреници, уз свестрану подршку ОХР-а и највећег дијела међународне заједнице, на општим изборима 2010. године бошњачке политичке странке доживјеле су потпуни дебакл у Сребреници.

Први пут немају свог посланика ни у Бањалуци ни у Сарајеву. Није прошао ни Хафизовић, ни Ђозић, ни Aхметовић. На општим изборима 2006. године имали су из Сребренице и посланика у државном Парламенту БиХ Садика Aхметовића и потпредсједника НСРС Шефкета Хафизовића из СДA и Aдиба Ђозића посланика у НСРС и Пилава Илијаза у Вијећу народа РС из Странке за БиХ. Тако је или слично било на свим изборима послије рата. Увијек су имали своје представнике. Зашто су сада пали?

Одговор треба тражити на више страна. Прије свега у великој помоћи Бошњацима у донацијама од стране међународних донатора који су их навикли да буду ту само ради личних интереса. Тако су се понашале и њихове политичке вође и функционери који углавном нису живјели у Сребреници, него у ФБиХ. Ниједан од ранијих начелника, нити бошњачких функционера сада не живи у Сребреници. Сви су се одјавили и живе и раде у ФБиХ. Па ко је издао бошњачки народ у Сребреници?

Зашто повратак није успио? Чија политика је одговорна за такво стање? Сви облици дискриминације узрок су зашто није дошло до већег зближавања Срба и Бошњака. Фаворизовање само једних на штету других, дијељење једних у односу на друге, нарочито у погледу жртава није дало жељене резултате. Формула за помирење је равноправност, а она је изостала. Такав принцип помирења довео је до повећања "тихе" мржње између два народа тако да су омладина и одрасли остали у својим кафанама и сједаљкама "српским и бошњачким".

Ријетко су Срби ишли на сијела код ком{ија Бо{њака и обрнуто, дру`ења су одвојена, дијалог је остао послован на слу`беном или интересном нивоу, а о мје{овитим браковима, мултиетни~ким љубавима и пријатељствима нема ни говора. Пројекте мултиетни~ности спроводили су разни актери којима до Сребренице и њене мултиетни~ности није стало осим да од пројеката имају ли~ну корист и да оперу {то ви{е новца.

Све ово је плод једне искривљене политике која је долазила из Сарајева, а чији циљ је био издвајање Сребренице из РС. Сјетите се само Резолуције и шаторског насеља. Сада бошњачки народ треба да види да је био заведен, да је таква политика њихових вођа довела да њихово становништво одлази из Сребренице. Схватили су и они да су преварени и били искориштени само за интересе политичких моћника.

Зато је Милорад Додик на трибини у Сребреници понудио Бошњацима да се интегришу, да се окрену према Бањалуци, да је то њихов главни град и формула бољег живота. Многи су то схватили.

Схватили су Бошњаци баш овдје у Сребреници да је РС њихова домовина у оквиру БиХ. Схватили су да је дошло вријеме реалне политике и живота на бази уважавања и дијалога на бази поштовања човјека без лажи и наметања. Мржња мора да се превазиђе, дијалог мора да се успостави и до помирења мора доћи, али само ако смо равноправни. Зато лажне политике и дипломатије морају бити замијењене реалним и стварним.

A наша реалност је да је Сребреница у РС, да је Сребреница превише страдала и људски и материјално. Да Сребреници требају програми који враћају живот и перспективу за све њене грађане. Сребреници требају погони и нова радна мјеста. Досадашња политика дискриминације и наметања није дала никакве резултате.

Та политика диктирана из Сарајева је довела до тога да су Сребреницу у посљедњих десет година напуштали и Срби и Бошњаци. Доста је препатио овдје у Сребреници и српски и бошњачки народ. Немој да будемо таоци ничије политике, дај да сједнемо и да се договоримо за бољу будућност свих нас. Сребреница никад није била ни Ваша ни Наша, она ће увијек бити свих нас. Пружите руку и према Бањалуци и заједно вјерујмо у бољу будућност.

Радомир Павловић, предсједник СО Сребреница

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.