Каква је будућност Европске уније

Европска унија данас пролази кроз једну од најсложенијих фаза од свог настанка. Рат у Украјини, мигрантски притисци, енергетска криза, успоравање привредног раста, растућа конкуренција Кине и САД, као и све израженије политичке подјеле унутар самих држава чланица, отворили су питање будућег правца развоја европског пројекта.

Док једни сматрају да одговор лежи у још снажнијој интеграцији и преносу већег броја надлежности на заједничке институције, други упозоравају да Европска унија све више одступа од своје првобитне замисли и улази у фазу централизације која би могла произвести озбиљне политичке и друштвене посљедице.

Од мира до интеграције

Шта је уопште била првобитна идеја европских интеграција? Када су након Другог свјетског рата покренути први облици европске сарадње, циљ није био стварање јединствене европске државе. Оснивачи европског пројекта жељели су прије свега осигурати трајни мир између европских народа и створити услове за економску сарадњу која би рат учинила незамисливим. Европске заједнице настале су као савез држава које добровољно сарађују у областима од заједничког интереса, задржавајући при томе властите политичке системе, идентитете и суверенитет.

Током наредних деценија процес интеграција се постепено продубљивао. Јединствено тржиште, заједничка валута, проширења на исток Европе и јачање заједничких институција довели су до тога да Европска унија данас представља јединствену политичко-економску конструкцију без преседана у модерној историји. Управо због тога многи критичари данашњег развоја Европске уније тврде да се европски пројекат постепено удаљава од својих коријена. Према њиховом мишљењу, идеја заједничког тржишта и економске сарадње током деценија је трансформисана у много амбициознији политички пројекат, чији крајњи циљ све више подсјећа на стварање својеврсне европске федерације.

Брисел и надлежности

Једна од најчешћих критика односи се на континуирано ширење надлежности европских институција. Области које су некада биле готово искључива одговорност националних влада данас се у значајној мјери уређују кроз европске регулативе и одлуке заједничких институција.

Миграциона политика, енергетска транзиција, климатске мјере, фискална правила, индустријска политика, безбједност хране, дигитални сектор и бројна друга питања све више долазе под утицај европског законодавства.

За заговорнике интеграција то представља логичан одговор на изазове глобализованог свијета и растуће геополитичке конкуренције. Међутим, противници тога сматрају да се иза процеса интеграције крије постепена концентрација политичке моћи у Бриселу, при чему национални парламенти и владе губе дио своје стварне могућности одлучивања. У многим државама чланицама расте перцепција да се одлуке које директно утичу на свакодневни живот грађана доносе у институцијама које су удаљене од бирача и које често не осјећају непосредну политичку одговорност према националним јавностима.

Демократски дефицит

Појам демократског дефицита прати Европску унију већ деценијама. Његова суштина огледа се у тврдњи да процес доношења одлука на европском нивоу постаје све сложенији и све удаљенији од грађана. Критичари сматрају да европске институције располажу великим политичким утицајем, док истовремено не посједују исти степен демократске одговорности какав постоји на националном нивоу. Ово питање посебно долази до изражаја у кризним ситуацијама, када се одлуке доносе брзо и када се од држава чланица очекује усклађено дјеловање. Док присталице интеграције сматрају да је такав приступ неопходан за функционисање заједнице од готово пола милијарде становника, скептици упозоравају да управо у тим тренуцима постаје видљиво колико је моћ концентрисана у рукама релативно малог броја институција и политичких актера.

Мека супердржава

Међу најгласнијим критичарима таквог развоја Европске уније налази се њемачки индустријалац и дугогодишњи јавни интелектуалац Ханс-Олаф Хенкел. Као бивши предсједник Савеза њемачке индустрије и један од утицајних гласова у економским круговима, Хенкел је више пута упозоравао да се европски пројекат постепено удаљава од своје изворне идеје заједнице суверених држава. Према његовој оцјени, процес интеграције након сваке веће кризе добија нови замах у правцу преноса надлежности са националног на европски ниво, без јасног механизма повратне контроле или демократске провјере.

Хенкел посебно критикује чињеницу да се кључне одлуке све чешће доносе у уском кругу институција у Бриселу, док национални парламенти формално ратификују већ усаглашене политике. Он тврди да такав модел постепено доводи до слабљења политичке одговорности, јер грађани све теже могу да идентификују ко је стварно одговоран за конкретне одлуке. У том контексту он користи појам - меке супердржаве, у којој не постоји формално укидање суверенитета, али се његова суштина постепено празни кроз институционалну праксу. Према Хенкелу, највећи проблем није само у обиму интеграције, већ у њеној динамици, у сталном кретању ка вишем нивоу централизације без јасно дефинисане границе. Он упозорава да такав тренд може довести до све већег јаза између политичке елите и грађана, што отвара простор за раст евроскептицизма и јачање покрета који доводе у питање сам темељ европског пројекта.

Помак удесно

Унутар појединих држава чланица Европске уније посљедњих година примјетан је јасан политички помак ка десници и суверенистичким опцијама, као реакција на економску несигурност, миграционе притиске и осјећај удаљености Брисела од свакодневних проблема грађана.

У Француској Национално окупљање Марин ле Пен годинама биљежи континуиран раст и све је ближе позицији централне власти, док је у Њемачкој Алтернатива за Њемачку (АфД) од протестног покрета постала један од кључних политичких фактора. У Италији је партија Браћа Италије Ђорђе Мелони од маргиналне опозиције дошла до позиције владајуће странке, чиме је суверенистички дискурс постао дио званичне политике једне од оснивачких чланица ЕУ. Сличан тренд биљежи се и у Холандији и Аустрији, гдје десничарске и антиимиграционе странке све чешће улазе у власт или постају кључни фактор у формирању коалиција.

Заједнички именилац тих кретања јесте незадовољство грађана начином на који се доносе одлуке у Бриселу, уз критике које се односе на миграциону политику, економске регулативе и све израженији осјећај да се европска бирократија удаљила од свакодневних проблема обичних људи.

Више брзина

Једна од идеја која посљедњих година изазива највише полемика јесте концепт такозване Европе више брзина. Суштина тог модела јесте да све државе чланице не учествују у свим интеграционим процесима под једнаким условима. Дио земаља могао би формирати дубље интегрисано језгро са већим степеном политичке, економске и безбједносне сарадње, док би остале чланице остале у ширем кругу са мањим утицајем на кључне одлуке. Присталице сматрају да би такав модел омогућио ефикасније доношење одлука и спријечио блокаде које често настају због потребе за постизањем консензуса међу великим бројем држава. Противници, међутим, упозоравају да би то могло довести до стварања Европске уније првог и другог реда.

Нова правила игре

Посебну пажњу изазивају расправе које се воде у контексту будућег проширења Европске уније. Како се све чешће говори о пријему нових држава са западног Балкана, али и Украјине и Молдавије, појављују се приједлози о реформи начина одлучивања унутар Уније.

Међу идејама које се повремено разматрају налазе се и модели према којима нове чланице не би одмах добиле идентична права каква имају постојеће државе чланице, посебно када је ријеч о питањима која данас захтијевају једногласност. Иако такви приједлози нису званично усвојени, сама чињеница да се о њима расправља изазива забринутост у државама кандидатима.

Упозорења Драгија

Посебну пажњу у европским круговима изазвао је извјештај бившег предсједника Европске централне банке и некадашњег италијанског премијера Марија Драгија, који је упозорио да Европска унија ризикује постепено економско заостајање у односу на САД и Кину. Драги сматра да је Европа ушла у период у којем се више не може ослањати на моделе развоја који су деценијама обезбјеђивали привредни раст. Према његовом мишљењу, европске компаније суочавају се са слабијом продуктивношћу, нижим нивоом инвестиција и све већом технолошком конкуренцијом.

Он упозорава да би без снажнијих инвестиција, развоја иновација и боље координације економских политика Европска унија могла постепено губити конкурентност и глобални значај. Истовремено, Драги сматра да су управо дубље интеграције и већа координација међу државама чланицама неопходни како би Европа могла одговорити на све израженију конкуренцију великих свјетских сила. Његова упозорења додатно су појачала расправу о томе да ли је ЕУ потребно више заједничког дјеловања или, како тврде критичари, веће ослањање на националне државе.

Криза визије

Критике данашњег развоја Европске уније нису нова појава. Амерички економиста Џефри Сакс посљедњих година више пута је упозоравао да се Европска унија суочава са кризом стратешке визије. Сакс сматра да Европа мора очувати политичку аутономију и избјећи ситуацију у којој кључне одлуке зависе од спољашњих центара моћи. Истовремено упозорава да раст унутрашњих политичких подјела и пад повјерења грађана представљају озбиљан дугорочни изазов за стабилност европског пројекта.

Историјске паралеле

У посљедње вријеме критичари све чешће помињу и судбину коју је доживјела Југославија Поређење се углавном односи на шири политички принцип. Историја показује да сложене политичке заједнице које окупљају различите народе, економије и интересе морају одржавати равнотежу између заједничких институција и аутономије својих чланова. Када дио чланова почне осјећати да нема довољно утицаја на доношење одлука или да политички центар постаје доминантан, јачају центрифугалне тенденције које могу угрозити стабилност заједнице.

Сукоб два концепта

Све наведено указује да се ЕУ данас не налази само пред економским или институционалним изазовима, већ пред дубоким политичким расцјепом који све више поприма карактер идеолошког сукоба. С једне стране налазе се заговорници дубље интеграције, глобалистичког приступа и јачег Брисела као центра одлучивања, док са друге стране јачају суверенистичке снаге које инсистирају на повратку моћи националним државама. У том смислу, ова заједница све више личи на простор у којем се одвија тих, али системски дубок сукоб два концепта будућности, глобалистичког и суверенистичког. И управо у том контексту Брисел све више остаје посљедње велико упориште једног глобалистичког модела који не жели да се одрекне акумулиране политичке и институционалне моћи, док се истовремено под притиском унутрашњих криза и спољних изазова све теже одржава равнотежа унутар саме Европске уније.

Између САД и Кине

Према процјенама Међународног монетарног фонда и Свјетске банке, Европска унија данас учествује са 14 до 15 одсто у укупном свјетском БДП-у мјереном по номиналној вриједности, док у случају САД и Кине то износи око 25 одсто, односно 18. Када је ријеч о продуктивности, мјереној БДП-ом по сату рада, САД су у просјеку од 20 до 30 одсто продуктивније од већине земаља еврозоне, док раст европске економије у посљедњој деценији у просјеку заостаје за америчком за око један процентни поен годишње. Ови показатељи се често наводе као аргумент да Европа губи релативну економску тежину у глобалним оквирима, али и конкурентност.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.