Политика
Фото: Архива
| Хидроелектрана „Ђердап“
БАЊАЛУКА - Балканске земље могле би у наредним деценијама постати значајан извозник електричне енергије и један од кључних енергетских региона у Европи, али политичке блокаде, еколошки спорови и спори инвестициони процеси и даље успоравају реализацију кључних стратешких енергетских пројеката.
Најважнији факти:
- 2,63 милијарде евра процијењена је вриједност реверзибилне хидроелектране „Ђердап 3“.
- Потражња за електричном енергијом у Европи могла би до 2030. године порасти за 10 до 15 одсто.
- Цијене струје у дијелу Европе и даље су 1,5 до три пута више него прије 2020. године.
- У кризним периодима поједине европске земље из увоза обезбјеђују и до 15 до 20 одсто укупне потрошње електричне енергије.
- Највећи неискоришћени хидропотенцијали западног Балкана налазе се у сливовима Дрине, Требишњице и Дунава.
- Кључни пројекти у региону су „Горњи хоризонти“, ХЕ „Дабар“, ХЕ „Бук Бијела“ и РХЕ „Ђердап 3
Балкан као енергетска сила
У фокусу су хидроенергетски системи у Републици Српској и Србији, али све више и пројекти гасне инфраструктуре и дугорочни планови развоја нуклеарне енергије, као три паралелна правца трансформације енергетског система региона, додатно подстакнути европском зеленом транзицијом и растућим цијенама такси на емисије угљен-диоксида.
Три стуба енергетске транзиције региона:
- хидроенергија,
- гас
- нуклеарна енергија.
Уколико би се реализовао низ планираних хидроенергетских пројеката и система за складиштење енергије у региону, Балкан би могао постати велики извозник електричне енергије и важан балансни центар југоисточне Европе, али и дио ширег европског енергетског ланца који се убрзано прилагођава процесу декарбонизацији.
Кључну улогу у том процесу имали би пројекти попут система "Горњи хоризонти" у Херцеговини, хидроелектране "Дабар" и "Бук Бијела", као и велики пројекти у Србији, укључујући реверзибилну хидроелектрану "Ђердап 3".
У Републици Српској систем "Горњи хоризонти" и пратеће хидроелектране на сливу Требишњице, према оцјенама стручњака, представљају један од најамбициознијих енергетских подухвата у посљедњих неколико деценија, али и пројекат који се налази на раскрсници економских интереса, еколошких ограничења и политичких одлука.
Сличан значај има и хидроелектрана "Бук Бијела" на Дрини, пројекат који се реализује уз учешће Србије, али који је годинама предмет политичких и правних спорова, што додатно успорава његову интеграцију у јединствени регионални енергетски систем.
Нови „Ђердап“ мијења регион
У Србији се развија концепт јачања балансних капацитета кроз реверзибилне хидроелектране, међу којима се издваја планирани пројекат "Ђердап 32, уз амбицију да земља постане кључно регионално балансно чвориште у условима све веће производње из обновљивих извора.
За разлику од класичних хидроелектрана, ови системи функционишу тако што у периодима вишка електричне енергије користе струју за пумпање воде у више резервоаре, док се у периодима повећане потрошње вода враћа и производи електричну енергију, чиме се обезбјеђује флексибилност система и стабилност мреже у условима варијабилне производње.
Пројекат "Ђердап 3", чија се вриједност процјењује на око 2,63 милијарде евра, већ је привукао значајно међународно интересовање, а Србија је упутила позив потенцијалним партнерима, укључујући и компаније из САД, док Румунија разматра учешће кроз државну компанију "Hidroelektrica".
У Букурешту је потврђено да је пројекат у фази анализа економских, енергетских и еколошких ефеката, посебно у односу на постојеће системе "Ђердап 1" и "Ђердап 2", при чему се посебно анализира његова улога у стабилизацији регионалног тржишта електричне енергије.
За Републику Српску и БиХ ефекти ових пројеката били би индиректни, али значајни, јер би јачање балансних капацитета у региону утицало на цијене електричне енергије, сигурност снабдијевања и позиционирање унутар све интегрисанијег европског енергетског тржишта.
Борба за енергетску безбједност
Поред хидроенергетике, Србија све озбиљније разматра и дугорочни развој нуклеарне енергије као базног извора стабилности, у контексту растуће потрошње и притиска да се смање емисије угљен-диоксида.
Истовремено, у региону расте значај гасне инфраструктуре као прелазног и геополитички важног енергетског рјешења, при чему се пројекти интерконекција у БиХ посматрају и као дио ширег европског настојања да се смањи зависност од појединачних снабдјевача.
Ови пројекти се сматрају кључним за енергетску безбједност и постепени прелазак са угља на чистије изворе енергије, али су и даље оптерећени институционалним и политичким несугласицама које успоравају њихову реализацију и повећавају неизвјесност инвестиционог амбијента.
У ширем регионалном и геополитичком контексту, комбинација хидроенергије, гаса и потенцијалне нуклеарне енергије могла би суштински редефинисати енергетску архитектуру Балкана, уз истовремено укључивање региона у европску стратегију енергетске безбједности.
Република Српска и БиХ кроз хидропотенцијал могли би, према оцјенама стручњака, постати стабилни извозници електричне енергије, Србија регионално балансно чвориште, док би гасни системи обезбјеђивали транзициону сигурност снабдијевања, а нуклеарна енергија дугорочну базну стабилност система, при чему би енергија постала и инструмент геополитичког позиционирања држава региона.
У таквом распореду снага, Балкан би по први пут истовремено располагао производњом, складиштењем и стабилношћу, што би га од споредног играча претворило у важног и уважаваног европског актера.
Питање будућности
На ово за "Глас Српске" указује економиста и професор Љубодраг Савић, наводећи да је енергетика данас једно од кључних питања економске стабилности и укупне политичке снаге држава.
Савић упозорава да глобалне кризе, геополитички сукоби и нестабилност тржишта директно утичу на цијене енергената и функционисање читавих економија, те да се енергетска зависност све више претвара у питање економског суверенитета.
- Државе које не буду имале сопствену производњу или стабилне изворе снабдијевања постаће осјетљиве на спољне шокове и цјеновне ударе. Способност да се обезбиједи стабилна производња и сигурно снабдијевање електричном енергијом тако постаје кључни фактор економске и политичке позиције сваке земље, како сада, тако и у будућности - поручио је Савић.
Према процјенама енергетских стручњака, земље западног Балкана користе мале количине свог технички расположивог хидропотенцијала. Највећи неискоришћени капацитети налазе се у сливовима Дрине, Требишњице и Дунава.
Цијене енергије и даље високе
- 10-15% – могући раст европске потражње за струјом до 2030.
- 1,5 - 3 пута – веће цијене струје него прије 2020. у појединим дијеловима Европе
Процјене европских енергетских институција показују да би до 2030. године потражња за електричном енергијом у Европи могла бити већа за око 10 до 15 одсто у односу на период прије пандемије.
Истовремено, европско тржиште електричне енергије у посљедње три до четири године обиљежио је снажан раст цијена. Након енергетског шока 2022. године, када су цијене достизале рекордне нивое, тржиште се дјелимично стабилизовало, али је остало значајно изнад преткризних вриједности. У дијелу централне и југоисточне Европе цијене су и даље у просјеку 1,5 до три пута више него прије 2020. године.
Увозна зависност
Према подацима међународних енергетских агенција, више од половине европских земаља и даље је нето увозник електричне енергије или се ослања на увоз у периодима зимских и љетних пикова потрошње. У појединим годинама, зависност од увоза у кризним мјесецима прелази и 15 до 20 одсто укупне потрошње.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.
