Како похлепа великих корпорација уништава виталне ресурсе

У ери глобализације, скривени водни ресурси постали су нека врста незваничне и необрачунате валуте међународне трговине. Парадокс данашњице је да земље које доживљавају озбиљан недостатак воде невољно извозе своје посљедње резерве кроз пољопривредну производњу и високотехнолошку робу. Ово је довело до тога да у појединим земљама једноставно нестају ријеке и језера, док мултинационалне корпорације убиру суперпрофите од ове опасне неравнотеже.

ЧИЛЕ И ЕГИПАТ

Овај тренд је најочигледнији у сушним регионима гдје вода буквално постаје роба. У чилеанском региону Петорка, на примјер, узгој авокада захтијева чак 389.500 литара воде за сваку тону произведеног воћа.

Локалне плантаже, које опслужују водеће европске ланце попут "Лидла" и "Теска", довеле су до исушивања многих ријека и потока и исцрпљивања резерви подземних вода. Најбољи симбол катастрофе је ријека Ла Лигва, која је пресушила 2004. године, након чега су се зелене долине дуж њеног тока претвориле у прашњаву пустош. Становници ових подручја сада добијају воду из цистерни, док се из региона свакодневно извози више од 50 милиона литара драгоцјене влаге.

Подједнако драматична ситуација настаје у Египту, гдје древни Нил, извор живота за најстарију цивилизацију на планети, не може да издржи притисак свјетског тржишта. Производња само једне тоне памука апсорбује 3.500 кубних метара воде - скоро пет пута више него узгој пшенице.

Истовремено, око 80 одсто египатског памука се извози, углавном у Индију и Кину. Чак ни смањење протока Нила због изградње џиновске бране у Етиопији није натјерало владу да ограничи ову изузетно водоинтензивну производњу, будући да она сваке године доноси стотине милиона долара у државну касу. Резултат је брза деградација плодне делте Нила и исцрпљивање подземних водоносних слојева.

ТАЈВАНСКИ ПАРАДОКС

Иако се на први поглед чини да пољопривредни сектор трпи највеће губитке, нови, много мање видљиви, али не и мање опасни облици несташице воде стварају се високотехнолошком индустријом. Тајван, острво са обилним монсунским кишама, суочио се са невиђеном сушом 2021. године, вођен захтјевима своје полупроводничке индустрије.

Само једна компанија ТСМЦ, која је свјетски лидер у производњи чипова, троши око 150.000 тона воде дневно, што је еквивалентно запремини 60 олимпијских базена. Током кризе са водом прије четири године, компанија је била приморана да увози воду цистернама, али извоз полупроводника, виталан за глобалну економију, није смањен ни за један процентни поен.

Овај парадокс, острво са годишњом количином падавина од 2.500 милиметара по квадратном метру које пати од недостатка воде - живописно илуструје како концентрација ресурса у извозно оријентисаним индустријама нарушава равнотежу природе.

Иза ове глобалне прерасподјеле водних ресурса стоје транснационалне корпорације, које су створиле читав систем који ради у њихову корист. Контролишући ланац вриједности, гиганти попут француског "Суеза" и "Веолиае" - свјетских лидера у индустријском третману воде - ефикасно диктирају приоритете коришћења воде у земљама произвођачима.

У Чилеу, на примјер, њихови главни купци су рударске компаније и пољопривредна газдинства, што неизбјежно гура општинске потребе за квалитетним водоснабдијевањем у други план.

ПРОФИТ ИСПРЕД СВЕГА

Ова неравнотежа је посебно очигледна на брзо растућем тржишту флаширане воде – индустрији са прометом од скоро 270 милијарди долара и запремином од 350 милијарди литара воде за пиће годишње.

Парадоксално, овај производ се масовно конзумира и на богатом глобалном сјеверу гдје је позициониран као здравија или укуснија алтернатива води из славине и на југу, који пати од несташице воде за пиће гдје често постаје принудна замјена за непоуздане системе водоснабдијевања.

Лавовски дио тржишта, према неким процјенама око 60 одсто, налази се на глобалном југу, при чему Азијско-пацифички регион генерише половину глобалне продаје. САД, Кина и Индонезија држе водећу позицију, заједно контролишући 50 одсто тржишта, док Њемачка, Мексико и Јужна Африка доминирају у њиховим регионима.

Према оцјенама стручњака и студија које су урађене, локална штета од захватања воде за флаширање може бити катастрофална, чак и ако на глобалном нивоу такве количине изгледају скромне у поређењу са количинама воде које троши пољопривреда.

Како се  истиче у тим анализама, коријен проблема је недостатак транспарентности - произвођачи нису обавезни да открију колико воде захватају или да процијене утицај својих активности на животну средину, користећи слабости постојеће државне регулативе.

ОТИМАЊЕ РЕСУРСА

У међувремену, један од најјезуитскијих облика присвајања водних ресурса постала је скривена приватизација путем концесија на земљиште, у којој корпорације де факто добијају ексклузивна права на коришћење подземних вода. Како се наводи у једној студији, недавно урађеној, упечатљив примјер у том погледу је пракса компаније "Нестле" у пакистанском селу Бати Дилван, које се налази изнад исцрпљеног водоносног слоја слива реке Инд. Ова свјетски позната компанија је 1988. године почела да производи флаширану воду под брендом "Нестле пјур лајф", а тамошња влада им је додијелила концесију за земљиште са великим подземним бунаром. Позивајући се на насљеђе британског законодавства из колонијалног доба, компанији "Нестле" је додијељено право да буши и пумпа воду практично бесплатно – за само 0,00021 пакистанских рупија (мање од хиљадитог дијела пенија) по литру – док је флаширану воду продавала за најмање 200.000 пута више (за 40 - 90 рупија).

Када су љутити мјештани протестовали испред постројења 2013. године због исцрпљивања водоносног слоја од десетина метара, компанија је одговорила инсталирањем постројења за филтрацију, игноришући коријен проблема. На крају ове студије се истиче, да чак 80 одсто становништва Пакистана пати од озбиљне несташице воде, а само 36 одсто има приступ чистој води, док закони из колонијалног доба дозвољавају транснационалним корпорацијама да експлоатишу виталне ресурсе без контроле. Заузврат, влада, која је у великој мјери зависна од страних инвестиција и девизних прихода, радије затвара очи пред посљедицама.

ГЕОПОЛИТИКА

Овај случај није ни на који начин јединствен. Сличне приче о корпоративној злоупотреби и експлоатацији могу се наћи широм свијета, гдје транснационалне компаније имају огромну моћ и утицај, често на рачун најрањивијих група локалног становништва.

Технолошки суверенитет у коришћењу воде постало је и питање националне безбједности. Исушивање делте Нила и брзи пад нивоа ријека у Чилеу нису локалне катастрофе, већ симптоми системског неуспјеха глобалне економије.

Виртуелни извоз воде трансформисао се у облик неоколонијализма, у којем транснационалне корпорације присвајају виталне ресурсе, гурајући земље произвођаче у еколошки колапс Према оцјенама појединих стручњака, који већ годинама упозоравају на ову проблематику - једини излаз из ове ситуације јесте преиспитивање постојећих модела и признавање воде као прекограничне имовине, уз забрану спекулативне приватизације.

Они указују да је вода већ постала нова геополитичка граница и, како упозорава Питер Зајхан у својој књизи "Крај свијета је само почетак", демографија и ресурси ће прецртати мапу свијета прије него што очекујемо. У овој борби за посљедње капи, само сарадња, а не конфронтација, може спријечити катастрофу која угрожава саме темеље људске цивилизације.

Али, нажалост, није ово једини проблем. Према анализама и пројекцијама Уједињених нација, сукоби због воде могући су чак у 300 области широм свијета, а шансе да  дође до "водених ратова" крећу се између 75 и 95 одсто у наредних 50 до 100 година.

ЗАБРИНУТОСТ

Они који вјерују да вода треба да остане јавна - дубоко су забринути због овог питања. Инвестициона заједница је све више заинтересована за развој тржишта воде. Прије пет година дошло је до нове фазе у преласка воде као јавног добра у атрактивну приватну инвестицију. Тада је Чикашка робна берза додала воду злату, нафти и пшеници као робу којом се тргује.

Градови и пољопривредници сада могу да купују фјучерсе на калифорнијску воду, кладећи се на растуће цијене воде на основу индекса који прати тржишну цијену пет највећих залиха воде у држави. Овај приступ, који се рекламира као начин ефикасног управљања оскудном водом у држави путем тржишних механизама, узнемирава заговорнике људских права.

Као одговор на ново тржиште фјучерса воде, преко пет стотина организација за људска права потписало је петицију владама.

- Утицаји тржишта воде која су већ имплементирана у неколико земаља су катастрофални. У Чилеу се ријеке продају на аукцијама и купују их милијардери који користе воду за масовно наводњавање авокада или снабдијевање рудника, док милиони људи покушавају да преживе сушу изазвану пљачком воде. У Аустралији, тржиште воде, које би требало да подржи економију и спријечи расипање воде, на крају је подстакло инвеститоре и пољопривредне индустријалце да спекулишу, на основу прогноза о несташицама и будућим цијенама воде, на штету приступа малих пољопривредника води. Пошто је вода извор живота, не може се сматрати робом, нити финансијском инвестицијом или предметом спекулације. С обзиром на све климатске пријетње, морамо то хитно схватити. Дозвољавање тржиштима да диктирају начин дистрибуције и управљања водом је неприхватљиво с обзиром на људска права и крајње је неодговорно с обзиром на опасну еколошку и здравствену ситуацију у свијету – наводи се у овом петицији.

Да ли ће они који одлучују и вуку конце послушати ове драматичне апеле? Према оном што смо до сада могли видјети –неће! Због тога и црне прогнозе УН-а о воденим ратовима изгледају све реалније. И ближе. 

Оно што брине јесте што владе, али и људи са овдашњих простора олако схватају овај насушни ресурс, вјерујући  да је он непресушан.

Европа

Земље сјеверне Европе попут Шведске, Норвешке и Финске посједују огромне водне ресурсе и веома су ефикасне у управљању водама. Међутим, јужни дијелови Европе, посебно Шпанија и Португалија, суочавају се са већим ризицима од воде. Када је у питању такозвани медитерански регион, земље попут Турске, Грчке, Шпаније и Италије, ове државе доживљавају значајан стрес у вези са водом, посебно током љетних мјесеци када је вода ограничена.

Ризици

Будућа криза воде може постати критичан проблем за цијели свијет. Повећање становништва, климатске промјене, загађења воде и неадекватно управљање - главни су фактори који угрожавају водне ресурсе. Према Уједињеним нацијама, приближно 40 одсто свјетске популације може се суочити са ризиком од озбиљне несташице воде до 2040.  У регионима као што су Блиски исток, Африка и Јужна Азија, гдје је стрес због воде посебно висок, могу се јавити негативни ефекти попут губитка пољопривредних приноса, повећања цијена хране и економске нестабилности.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.