Како је Венецуела постала ново потенцијално ратно жариште

Односи између САД и Венецуеле поново су на ивици отвореног сукоба, али иза дипломатских изјава, оптужби о нерегуларним изборима и захтјева за демократске реформе крије се далеко сложенија геополитичка позадина.

Вашингтон и Каракас већ годинама воде стратешки рат за контролу енергетских ресурса, регионални поредак у Латинској Америци и, све више, за ограничавање утицаја Кине, која се посљедњу деценију дубоко укоријенила у Венецуелу. Због тога се Венецуела одавно више не посматра као држава у унутрашњој политичкој кризи, него као један од најважнијих геополитичких епицентара у борби великих сила у двадесет првом вијеку.

Односи између САД и Венецуеле дуго су комплексни и укључују више нивоа притиска и супротстављених интереса. Вашингтон и Каракас фактички воде стратешки рат за контролу енергетских ресурса, регионални поредак у Латинској Америци и ограничавање утицаја великих сила као што су Кина, Русија и Иран. Овај дуготрајни сукоб више није ограничен само на дипломатске и политичке активности, већ је присутан у економским санкцијама, војним маневрима, хуманитарним питањима и међународној медијској игри моћи.

ЗЕМЉА КОНТРАСТА

Венецуела је, као прво, земља изузетних контраста и стратешког значаја. Она је држава са огромним природним богатствима, прије свега нафтом и минералима те је један од кључних играча на глобалној економској и геополитичкој сцени.

Истовремено Венецуела се суочава са дубоким економским, политичким и социјалним кризама. Хиперинфлација, хроничне несташице основних намирница, масовна миграција и репресија политичких противника описују тешку свакодневицу њених грађана.

На међународном плану ова латиноамеричка држава је и својеврсна раскрсница великих сила. Позиција и ресурси чине је метом надметања САД, Кине, Русије и Ирана. Огромна природна богатства стоје поред сиромаштва и нестабилности. Дакле, Венецуела није само држава у кризи, већ и један од најважнијих геополитичких епицентара у модерном свијету, земља у којој се укрштају економски интереси, али и људска патња.

ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТ

Односи САД и Венецуеле имају дубоке коријене који сежу у први дио 20. вијека, када је амерички интерес за венецуеланску нафту почео да расте кроз компаније као што су "Стандард оил" и "Гулф оил". Већ 1914. године Венецуела је постала важан извор сирове нафте за америчко тржиште. Током хладног рата САД су подржавале антикомунистичке режиме у Латинској Америци, али су такође настојале да одрже стабилан приступ венецуеланским енергетским ресурсима, што је укључивало и директну подршку влади Каракаса у различитим политичким кризама.

Доласком на власт Уга Чавеза 1999. односи почињу да се компликују, јер он почиње да спроводи политику боливијског социјализма, национализујући енергетски сектор и користећи нафту као инструмент регионалне политике.

Његово одбијање америчке доминације поставило је темеље дуготрајном сукобу. САД су тада први пут увеле санкције према појединцима из Чавезовог режима и ограничиле приступ финансијским тржиштима, док је Чавез успоставио чврсте везе с Кином, Русијом и касније Ираном, тражећи алтернативе. Наставак ове историјске линије односа долази са Николасом Мадуром, насљедником Чавеза, чији мандат од 2013. карактеришу санкције, политичке кризе и стални дипломатски притисци САД.

ЕНЕРГЕТСКИ ПОТЕНЦИЈАЛ

Венецуела посједује највеће доказане резерве нафте на свијету. Према извјештајима ОПЕК-а и америчке ЕИА, потврђене резерве премашују 300 милијарди барела. То је више од Саудијске Арабије, која се креће између 260 и 270 милијарди. Осим тога Венецуела има и огромне резерве тешке и екстратешке нафте у подручју Ориноко, чија комерцијална експлоатација захтијева високу технологију и велика улагања.

Овај податак објашњава зашто ниједна велика сила не посматра Венецуелу само кроз политичку оптику. Ко контролише енергетски сектор Венецуеле контролише један од најважнијих извора глобалне енергетске сигурности, посебно у вријеме када свијет улази у фазу интензивних геополитичких превирања и у тренутку глобалне битке за прелазак на нове енергетске моделе.

САНКЦИЈЕ И ПРИТИСЦИ

Због тога је Вашингтон годинама користио санкције као кључни инструмент притиска на режим Николаса Мадура. САД су од 2017. увеле читав низ финансијских и нафтних санкција, замрзавање имовине, забрану трансакција и санкционисање појединаца из врха власти.

Циљ је био да режим буде економски ослабљен, да буде доведено до политичких промјена и спријечено даље ширење утицаја Русије, Кине и Ирана у Венецуели. Међутим, санкције нису довеле до колапса система. У највећој мјери то је посљедица интензивног кинеског присуства које је Мадуру омогућило да заобиђе дио санкција и пронађе алтернативе за извоз нафте.

КИНЕСКО ПРИСУСТВО

Кинеско присуство у Венецуели једно је од највећих у Латинској Америци. Од 2007. године Кина је пласирала више од 60 милијарди долара кроз кредите, инвестиције и инфраструктурне пројекте. Ријеч је о кредитима које не враћају новцем него нафтом, што Пекингу омогућава дугорочни утицај на енергетски сектор Венецуеле.

Кинеске државне компаније активно дјелују у неколико венецуеланских нафтних поља, укључујући кључна поља у појасу Ориноко. Кинеске банке биле су главни финансијери готово свих великих државних пројеката у Венецуели, укључујући енергетске, инфраструктурне и индустријске програме. Поред енергетског сектора кинеско присуство је снажно и у телекомуникацијама. Кина је у Венецуели присутна и кроз рударски сектор, посебно у експлоатацији злата и других минерала који су од кључне важности за модерну индустрију батерија и микропроцесора. Мадурова влада је 2016. прогласила тзв. Арко Минеро дел Ориноко, специјалну рударску зону огромне површине у којој кинеске компаније имају привилеговани приступ.

УЛОГА РУСИЈЕ

Осим Кине Венецуела има снажне везе и са Русијом. Руска нафтна компанија "Росњефт" је већ годинама један од кључних партнера ове државе. Москва је у више наврата Каракасу пружила војну и логистичку подршку.

Управо улога Русије једна је од најзначајнијих геополитичких константи у овој једначини. Москва и Каракас повезује стратешко партнерство које траје још од времена Уга Чавеза. Русија је током посљедње двије деценије испоручила више од десет милијарди долара у војној опреми, укључујући авионе "сухој", системе ПВО и хеликоптере.

"Росњефт" је имао директне удјеле у кључним нафтним пројектима, а Русија је више пута слала своје стручњаке, војну полицију и савјетнике који су помагали у обезбјеђењу критичне енергетске инфраструктуре. За Кремљ Венецуела представља могућност да пројектује моћ у непосредној близини америчких граница и да тиме узврати притисак који САД врше на Русију у Европи и постсовјетском простору.

ИРАНСКА СТРАТЕГИЈА

Тек када се укључи и Иран геополитичка слика постаје потпуна. Техеран и Каракас сарађују интензивно од двијехиљадитих и данас су један од најближих антиамеричких савеза изван Блиског истока.

Иран је од 2020. више пута слао танкере са бензином, адитивима и дијеловима за рафинерије, чиме је практично спасио венецуелански систем прераде нафте од потпуног колапса.

Осим тога иранске компаније су учествовале у обнови рафинерија "Амуаи" и "Кардон", а наводно постоји и сарадња у области беспилотних летјелица. За Иран Венецуела је платформа кроз коју може заобићи америчке санкције, али и стратешка тачка за ширење утицаја у америчком "дворишту". Вашингтон ово види као безбједносни ризик.

ОПОЗИЦИЈА И МЕКА МОЋ

Опозиција у Венецуели такође игра значајну улогу у овој геополитичкој заврзлами, која пријети да прерасте и у војну интервенцију. Вође опозиционих партија у великој мјери добијају политичку и финансијску подршку из Вашингтона. САД користе опозицију као инструмент притиска, нудећи финансијске пакете, савјетодавну помоћ, дипломатске иницијативе и медијску промоцију како би покушале изазвати промјене власти и смањити утицај Мадура и његових савезника.

Опозиција је кључни елемент у стратегији "меке моћи", која укључује санкције, политичке иницијативе и међународну дипломатију и представља паралелни фронт у стратешком надметању САД с Кином, Русијом и Ираном. Вашингтон кроз опозицију настоји да створи и унутрашњи притисак и политичку алтернативу, док Мадуро користи геополитичко надметање великих сила за јачање властите позиције и избјегавање потпуне изолације.

ЗАПАДНА АЛТЕРНАТИВА

Један од најупечатљивијих примјера опозиционог ангажмана је Марија Корина Мачадо, истакнута лидерка опозиције која је напустила Венецуелу. Недавно је добила Нобелову награду за мир.

Мачадо је током година развила снажне везе са међународним партнерима, укључујући и одређене америчке политичаре и струје у Вашингтону те је често изражавала подршку политици САД која се залаже за притисак на Мадуров режим.

Њено дјеловање симболизује како опозиција користи међународну видљивост и дипломатску подршку да врши притисак на власт унутар земље, истовремено постајући инструмент америчке стратегије за успостављање политичке алтернативе Мадуровом режиму.

ПАРАЛЕЛА СА КУБОМ

Неки аналитичари упозоравају на то да Венецуела потенцијално може доживјети судбину Кубе, која се деценијама налази под америчким санкцијама и економском блокадом. Као и Куба Венецуела би могла постати држава у којој свака економска и политичка одлука буде снажно ограничена спољним притиском, а локално становништво трпи дугорочне посљедице економске изолације.

Куба је током деценија успијевала да одржи режим упркос глобалним санкцијама кроз стратешке савезе са СССР-ом, а касније са Русијом и Кином. Венецуела је данас у сличној позицији, јер Вашингтон користи санкције и економски притисак као инструмент, док Мадуро тражи подршку у Кини, Русији и Ирану. Локални грађани већ осјећају ефекте ове игре: несташице горива и хране, дуги редови, проблеми у транспортној инфраструктури и пословању малих предузећа.

Ова паралела са Кубом илуструје како дуготрајне санкције и притисци великих сила могу обликовати политичку и економску реалност једне државе, а у случају Венецуеле та реалност је већ видљива у свакодневном животу грађана.

ЗАКЉУЧАК

Венецуела није само извор нафте или земља у унутрашњој кризи. Она је стратешка раскрсница великих сила, терен глобалне игре моћи, у којој се укрштају интереси САД, Кине, Русије и Ирана. Локални грађани трпе посљедице сваког помјерања великих сила: економски колапс, несташице, дуге редове за гориво и несигурност у свакодневици. Судбина земље, као и потенцијална дугорочна изолација слична кубанској, јасно показује како глобални интереси обликују живот обичних људи у Венецуели.

ДРОГА КАО ИЗГОВОР

САД у посљедње вријеме користе акције против нарко-картела из Венецуеле, као дио ширег притиска на Каракас, али у пракси ова политика, према оцјенама појединих аналитичара, често служи као покриће за продужавање економског и дипломатског притиска на Мадуров режим. Мисије пресретања чамаца и запљена дроге постају паралелни фронт у стратегији САД који оправдава војне и безбједносне активности у близини венецуеланских обала, али у суштини омогућује Вашингтону да одржи континуиран притисак на Каракас.

ЕКОНОМСКИ ПРИТИСАК

САД су недавно заплијениле велики танкер нафте из Венецуеле, што показује да економски притисак добија и неке друге, опасније димензије. Истовремено, амерички ваздушни простор изнад Венецуеле проглашен је затвореним, а војне групе се распоређују у региону, што ствара потенцијалну опасност од инцидента. Све ово је само додатно искомпликовало свакодневни живот грађана. Становници Каракаса чекају у редовима по више сати да би напунили аутомобиле. Мала предузећа имају проблеме у испоруци робе, а локални трговци прате сваки корак америчких и међународних санкција, јер сваки потез утиче на цијене и доступност робе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.