Како је Савјет министара изгубио функцију помоћног органа Предсједништва

БАЊАЛУКА - Новоименовани предсједавајући Савјета министара БиХ Зоран Тегелтија биће шести Србин на челу те институције, али тек други откако је ова институција од класично помоћног органа Предсједништва БиХ са свега три министарства прерасла у, како то воле да кажу у Сарајеву, својеврсну владу БиХ.

А Савјет министара није класична влада, јер да јесте, не би се толико дуго о његовом статусу ломила копља током преговора о фамозном априлском пакету уставних амандмана. Истина, током претходних година он је стално добијао сва обиљежја владе, али никад то није постао, нити се на челу тог органа налази премијер, како то, опет у Сарајеву, често воле да кажу.

Када су почеле промјене структуре и надлежности тог тијела и када је оно, прије свега, захваљујући политичарима из Сарајева, почело да се понаша као влада, те како Савјету министара вратити функције које му припадају по Дејтону, за “Глас Српске” говоре функционери из периода када је Савјет министара заиста био помоћни орган Предсједништва.

Историја

Први Савјет министара формиран је 3. јануара 1997. године и на његовом челу у својству копредсједавајућих били су Србин Боро Босић и Бошњак Харис Силајџић, док је представник хрватског народа Невен Томић имао улогу допредсједавајућег. Тај Савјет министара функционисао је више од двије године, а Боро Босић се за “Глас Српске” присјећа тог периода у којем су министри у блиндираним џиповима и под пратњом СФОР-а ишли на сједнице које су наизмјенично одржаване у Народном музеју БиХ у Сарајеву и у згради Електротехничког факултета у тадашњем Српском Сарајеву. Босић каже да је због тога што није било договора између Срба и Бошњака ко треба да буде на челу Савјета министара договорено да буду два копредсједавајућа и један допредсједавајући.

- Харис Силајџић и ја смо предложени за копредсједавајуће, а Невен Томић за допредсједавајућег. Поред нас у том Савјету министара била су три министарства и то спољних послова, спољне трговине и економских односа и цивилних послова. Предсједавајући су имали улогу у припремању и вођењу сједница које су се одржавале сваког четвртка и наизмјенично смо предсједавали, а прва сједница припала је Србима и ја сам предсједавао - присјећа се Босић.

Он каже да је то било тешко вријеме, јер су ратне ране још биле свјеже и владало је огромно неповјерење, због чега су сједнице наизмјенично одржаване у РС и ФБиХ. Као изузетно значајно, Босић издваја то да су све одлуке доношене консензусом.

- Пословник је предвиђао да ако нема консензуса комплетног Савјета министара, онда два копредсједавајућа и допредсједавајући могу да донесу одлуку, али и та одлука је морала да буде на бази консензуса - каже Босић.

Он се присјећа и приједлога тадашњег српског члана Предсједништва БиХ Момчила Крајишника да се на међуентитетској граници направи зграда у коју би се са једне стране улазило из Републике Српске, а са друге из ФБиХ.

- То је тада био актуелан приједлог зато што смо ми одбијали да се вратимо у зграде заједничких институција у којима данас раде Савјет министара и Парламент БиХ. Тадашњи високи представник Карлос Вестендорп рекао је да ће, ако пристанемо да се вратимо, цијели Маријин двор бити проглашен за дистрикт и да ће бити формирана и посебна безбједносна агенција која би била надлежна за ту територију. На крају смо попустили, а да смо истрајали, могуће је да би то било и урађено - каже Босић.

Према његовим ријечима, Савјет министара се у међувремену претворио практично у владу, а све је кренуло од Бонске декларације и давања бонских овлашћења ОХР-у. Он каже да нико тада није био прегласно против бонских овлашћења, јер су сви имали неку своју рачуницу.

- Бошњаци и Хрвати су очекивали да ће тако остварити неке своје интересе, а слично је размишљао и Слободан Милошевић, док ми нисмо били превише против, јер смо у томе видјели прилику да можемо да оперемо руке у смислу да неке одлуке нисмо ми донијели, већ високи представник. Касније нам се то свима обило о главу, а посебно Србима - признаје Босић.

Он каже да за значајно проширење надлежности Савјета министара и његово практично претварање у владу највећу одговорност сноси међународна заједница, али истиче да то није дало резултате.

- Чини ми се да смо сви скупа назадовали, јер постаје све очигледније да је БиХ, ако не пропао, а онда сигурно неуспјешан пројекат међународне заједнице, јер очигледно да то све не функционише како треба и да се бавимо неким темама које нису најзначајније за грађане. Бавимо се међунационалним трзавицама и подизањем тензија, али то је очигледно лакше него градити економију - каже Босић.

Он се присјећа и ситуације због које је, како каже, требало да буде први смијењени политичар у БиХ.

- Крајем 1997. године донесен је закон о Централној банци БиХ у коме је речено да се у року од шест мјесеци морају укинути Народна банка БиХ и Народна банка РС. Бошњаци су изразили жељу да одмах почне да се примјењује тај закон, иако још нису биле исковане конвертибилне марке и испоставило се да је Народна банка БиХ пустила у оптицај без покрића око неких 40 милиона КМ. Први гувернер ЦББиХ, Француз Серж Робер, због тога је поднио оставку и умјесто њега је дошао Питер Никол, за кога већина сматра да је био први гувернер, али није. Никол је од Савјета министара тражио да преузме ликвидацију бивше Народне банке БиХ, али с обзиром на то да искључиву надлежност над Централном банком има Предсједништво БиХ, одбио сам да разговарам на ту тему. Том састанку је присуствовао и замјеник високог представника Дидије Фо. Сутрадан ме је Карлос Вестендорп позвао и питао шта се десило. Рекао сам му шта је било, као и да нам не пада на памет да ми из РС намирујемо те милионе, а све је потврдио тај његов замјеник. Вестендорп је казао да је онда све у реду, а када ме је испраћао, рекао је да је био велики притисак на њега да ме смијени - присјећа се Босић.

Није било експозеа

Он се послије одласка са чела Савјета министара вратио на мјесто директора РиТЕ “Угљевик”, на којем је био до новембра 2000, након чега се посветио приватном бизнису, а данас живи пензионерским животом.

Послије општих избора 1998. године, на којима је за српског члана Предсједништва БиХ изабран тадашњи лидер Социјалистичке партије Живко Радишић, на чело Савјета министара у својству копредсједавајућег дошао је Светозар Михајловић, функционер СНС-а Биљане Плавшић. Он је на тој функцији био од почетка фебруара 1999. године, па до јуна 2000. године, а у Савјет министара поново се вратио у фебруару 2001. године на функцију министра цивилних послова и комуникација.

- Када сам био копредсједавајући, Савјет министара је имао само три дејтонска министарства и све одлуке су доношене консензусом, али када сам именован за министра цивилних послова и комуникација, већ је било укинуто копредсједавање и на челу Савјета министара је био предсједавајући, а на тој функцији су се сваких осам мјесеци ротирали представници конститутивних народа - подсјећа Михајловић.

Он истиче да, колико год данас неки одбијали то да признају, Савјет министара де факто прераста у владу БиХ.

- Ја као копредсједавајући нисам подносио експозе, а неки дан смо гледали Зорана Тегелтију како то ради. Мало-помало, Савјет министара је себи прискрбио бројне надлежности које имају владе у правом смислу - каже Михајловић.

Мањи притисак

Први предсједавајући Савјета министара био је такође Србин и доктор економских наука из Источног Сарајева Спасоје Тушевљак, који је на ту функцију дошао у јуну 2000. године. Он каже да звучи парадоксално, али се стиче утисак да смо 2000. године били под мањим притиском политичких странака него данас.

- Ја сам свакодневно комуницирао и са ентитетским званичницима, а барем једном недјељно сам имао сусрете с званичницима Републике Српске, посебно са тадашњим предсједником Владе Милорадом Додиком и то није изазивало никаква подозрења, без обзира на то што су различите политичке опције биле у структури власти у РС и на нивоу БиХ - каже Тушевљак.

У његовом мандату дошло је до првог проширења са дејтонска три на шест министарстава, али он не сматра да је то био проблем.

- Ми смо промптно формирали Савјет министара, чак смо тражили од политичких странака да предложе два или више кандидата за министре. Парадоксално је што сви од Зорана Тегелтије захтијевају и очекују “револуционарне” промјене и резултате, као да је предсједавајући Савјета министара “перпетуум мобиле” који ће испуњавати “додворничке” жеље - каже Тушевљак.

Према његовим ријечима, у БиХ ће се реализовати прогрес кад кључни политички фактори прих(сх)вате да само од нас у БиХ зависи демократски и економски развој и просперитет грађана.

- Нико са стране неће и не може ријешити судбину наше земље, али ни унаприједити наш мали живот, односе у породици и односе с комшијама - категоричан је Тушевљак.

Он истиче да се присјећа добре сарадње и међусобног уважавања са колегама и кључним стручним људима у Савјету министара и комплетном апарату власти које је, како каже, обрадовала његова порука да су на послу компетенције и колегијалност испред националне и страначке припадности.

Он истиче да, уз уважавање компетенција и спремности новог предсједавајућег Зорана Тегелтије да унаприједи функционисање Савјета министара, мало шта ће од њега зависити.

- Кључни међународни фактори гледају превасходно на сопствене интересе, одржавајући БиХ у статусу старатељства без одговорности, што су околности које збуњују људе у БиХ, креирајући криву слику да смо сами неспособни да управљамо нашим пословима, што апсолутно није тачно. Промјена модула међународног присуства из туторинга без одговорности у партнерство уз одређене реформе у монетарној и финансијској сфери су предтекст за опоравак и динамичан демократски и економски развој БиХ - закључује Тушевљак.

Микеревићу обијен стан

Бивши функционер ПДП-а Драган Микеревић од фебруара 2001. до јануара 2003. године био је предсједавајући и министар за европске интеграције. Он каже да је и то било тешко вријеме и истиче да му је, док је предсједавао сједници Савјета министара, обијен стан у Сарајеву у којем је становао.

- Прво смо ми српски министри имали проблем да уопште нађемо стан у Сарајеву, а када сам пристао да станујем у згради у којој су становали и неки федерални функционери, тај стан је обијен и опљачкан, а да никада нисам сазнао ко је то урадио - каже Микеревић.

Када је ријеч о функционисању Савјета министара, Микеревић каже да су Бошњаци уз подршку међународног фактора, а прије свега Савјета за спровођење мира (ПИК), стално вршили притисак усмјерен ка централизацији и јачању институција БиХ, док су Срби имали задатак да се томе супротстављају.

- Ми смо зато све одлуке односили консензусом. Било је приговора да консензус изискује много времена, али то је цијена опстанка БиХ. Консензус доприноси томе да се морају уважавати ставови друге стране, а равноправан однос је темељ БиХ - каже Микеревић.

Он додаје да је дио међународне заједнице најодговорнији за укупну ситуацију у БиХ.

- Дио међународне заједнице је почетком деведесетих година имао улогу пиромана, а пет година касније исти ти су изигравали ватрогасце, али пепео од тог пожара још постоји - каже Микеревић.

Формирање УИО

Боро Босић каже да је формирање УИО био најкрупнији корак у преношењу надлежности.

- Када смо 1997. године доносили закон о спољнотрговинској политици, главни камен спотицања је био коме припада приход од царина. Да ли припада ентитетима или БиХ. Ми смо инсистирали на томе да припада ентитетима, а Бошњаци да припада држави. На крају смо пристали на арбитражу ОХР-а, који је рекао да приход од царина припада ентитетима. О томе постоји писани документ, а у складу с тим царинска организација остаје на нивоу ентитета - каже Босић.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.