Јеромонах Иларион, игуман манастира Драганац код Гњилана: Српска путоказ за опстанак Срба на Косову

Срби на Косову и Метохији су потомци људи који су донели лучу православља до наших дана кроз вековно отоманско ропство.

 У својим гетоизованим срединама налазе излаз у ономе што је лепо, што је култура. Значајна је та наша борба лепотом, уметношћу и стваралаштвом против бизарности толико присутне у политичкој равни наших живота, каже игуман манастира Драганац код Гњилана на Косову и Метохији јеромонах Иларион.

ГЛАС: Какав је живот Срба у Косовском Поморављу окупљених око манастира Драганац, јединог којег имају у том региону?

ИГУМАН ИЛАРИОН: Безбедносна ситуација у Гњилану је релаксиранија у односу на Метохију, Дечане, Ђаковицу и Дреницу. Основни проблем је што после конфликта 1999. године Срби у гњиланском крају нису очекивали одмазду и прилично су се слободно кретали после рата па је било доста случајева киднаповања. Могуће је да су неки од тих људи и жртве трговине органима. Било је жртава и 2004. године, када су били немири. У Косовском Поморављу живи близу 30.000 Срба у мешовитој средини. Измешана су српска и албанска села, чак и са друге стране административне линије. Тај крај ипак гравитира централној Србији, Бујановцу, Врању... Постоје и економски разлози што је ситуација мало слободнија у односу на ону у манастиру Дечани где братство и даље само уз војну пратњу накратко може да оде, рецимо, до општине. Ми у Гњилану се, уз опрез, прилично слободно крећемо. То је делом и зато што се и Срби и Албанци Косовског Поморавља по менталитету разликују од осталих који живе у Метохији. То мало слободније кретање у последњих седам година је једна новина за мене.

ГЛАС: На манастирску славу долазе и Албанци?

ИГУМАН ИЛАРИОН: Да, и муслимани долазе у нашу свету обитељ. Манастир Драганац има извор воде који је благословен. И ми смо сведоци чудесних исцељења и благодатних дарова које је Бог даривао људима који су ту прилазили са добром вољом и вером. Бог је ту помагао и православнима и муслиманима. За два велика црквено-народна сабора неколико хиљада људи прође кроз манастир. Највећи сабор је онај светог архангела Гаврила у јулу, а због Источника, те целебне воде, празнујемо и Свети петак, први петак после Васкрса. Муслимани још чешће, свакодневно, долазе у Зочиште, Девич и у друге наше светиње.

ГЛАС: Каква је ситуација послије атентата на Оливера Ивановића?

ИГУМАН ИЛАРИОН: Срби на Косову и Метохији су навикли на изненађења и на различите бизарне и трагичне догађаје у нашој политичкој реалности. Али, погибија господина Ивановића веома нас је погодила. Он је као симбол нашег опстанка. Молим се Богу да прими његову жртву, да она буде путоказ и оријентир Србима да има смисла остати на Косову и Метохији и да су то Ивановић и његова породица сведочили својим животима и дугогодишњим страдањем, а на крају и он својом мученичком смрћу. Ми као клирици цркве трудимо се да народ тешимо и храбримо и да га учимо да живот сагледава из друге перспективе. Нема утехе ни правог мира ако се спустимо само у сферу политике. Ми, свештеници, монаси и монахиње који смо на Косову и Метохији, дошли смо да служимо Богу и да ту радост која исијава из светог олтара сведочимо нашем верном народу. То је утеха и порука коју ми треба да преносимо људима и трудимо се да то чинимо на челу са нашим епископом Теодосијем. Шта год да се деси, ми треба да останемо на Косову и Метохији и да будемо спремни, као што је био и Ивановић, на сваку врсту жртве ако то буде неопходно.

ГЛАС: Како објашњавате занимљиву чињеницу да је, без обзира на све проблеме наталитет Срба на Косову и Метохији највећи у Србији?

ИГУМАН ИЛАРИОН: То је својеврсно чудо и производ основа нашег идентитета као народа. То је вера у васкрсење Христово, у обнову, у то да после смрти долази живот, а да после страдања долази обнова и да може само да нам буде добро када смо са Богом. Срби на Косову и Метохији су потомци људи који су том вером донели лучу православља до наших дана кроз вековно отоманско ропство. Значајно је то што Срби у тим својим гетоизованим срединама налазе излаз у ономе што је лепо. Значајна је та наша борба лепотом, уметношћу и стваралаштвом против бизарности толико присутне у политичкој равни наших живота. У близини манастира Драганац постоји музичка школа "Стеван Христић" која броји више од 400 ђака. И деца у селима уче да свирају на класичним инструментима па се у тим кућама чују и Бах и Моцарт и други класици светске музике.

ГЛАС: Колико су за опстанак Срба на Косову и Метохији значајне хуманитарне и донаторске акције из РС попут оне под називом "Нека хљеба буде више" коју је организовало Српско сабрање Баштионик из Бањалуке?

ИГУМАН ИЛАРИОН: Веома је значајна свака врста пажње. Осећам потребу да кажем и нагласим да је подршка Срба из РС веома битна Србима на Косову и Метохији зато што су Срби из Српске прошли кроз слична и много тежа искушења и остали и опстали на својим огњиштима. РС је нама, на неки начин, и узор. Веома је битна порука коју носи само присуство расположеног Србина из Српске који са осмехом дође на Косово и Метохију. То нам говори да издржимо, да опстанемо и да ће бити добро.

ГЛАС: Колика је могућност повратка Срба на Косово и Метохију?

ИГУМАН ИЛАРИОН: То зависи од нас. Објективно, врло је тешко, али верујем у чуда. Човеку се деси оно у шта верује. Ми смо овде на испиту и не треба да тражимо изговоре у кривицама других, ни на личном плану, а ни као народ. И заиста можемо да се радујемо што смо сведоци чуда, васкрсавања и обнављања наше епархије у врло специфичним, неки би рекли, немогућим условима.

Вјера

ГЛАС: Били сте успјешан глумац и музичар прије него што сте се замонашили прије 20 година?

ИГУМАН ИЛАРИОН: С вером сам се прилично рано, нисам дуго био у свету глуме и рокенрола. Са 22 године сам постао део дечанског братства као искушеник, а замонашен сам уочи славе светог Стефана Дечанског 1998. године. Богу сам благодаран што ме извео на сигурно место. У свету нисам имао тешкоћа, али у тренуцима највећег успеха осећао сам унутрашње незадовољство. А када бих дошао у Дечане, прао судове неколико часова, ишао на богослужење и када бих уморан легао осећао сам топлину родитељског дома, радост и испуњење. Слично је и сада. Монах пролази искушења, али без обзира на све тешкоће, осећам унутрашњи мир у убеђењу да сам на ваљаном и правом путу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.