Jeromonah Ilarion, iguman manastira Draganac kod Gnjilana: Srpska putokaz za opstanak Srba na Kosovu

Srbi na Kosovu i Metohiji su potomci ljudi koji su doneli luču pravoslavlja do naših dana kroz vekovno otomansko ropstvo.

 U svojim getoizovanim sredinama nalaze izlaz u onome što je lepo, što je kultura. Značajna je ta naša borba lepotom, umetnošću i stvaralaštvom protiv bizarnosti toliko prisutne u političkoj ravni naših života, kaže iguman manastira Draganac kod Gnjilana na Kosovu i Metohiji jeromonah Ilarion.

GLAS: Kakav je život Srba u Kosovskom Pomoravlju okupljenih oko manastira Draganac, jedinog kojeg imaju u tom regionu?

IGUMAN ILARION: Bezbednosna situacija u Gnjilanu je relaksiranija u odnosu na Metohiju, Dečane, Đakovicu i Drenicu. Osnovni problem je što posle konflikta 1999. godine Srbi u gnjilanskom kraju nisu očekivali odmazdu i prilično su se slobodno kretali posle rata pa je bilo dosta slučajeva kidnapovanja. Moguće je da su neki od tih ljudi i žrtve trgovine organima. Bilo je žrtava i 2004. godine, kada su bili nemiri. U Kosovskom Pomoravlju živi blizu 30.000 Srba u mešovitoj sredini. Izmešana su srpska i albanska sela, čak i sa druge strane administrativne linije. Taj kraj ipak gravitira centralnoj Srbiji, Bujanovcu, Vranju... Postoje i ekonomski razlozi što je situacija malo slobodnija u odnosu na onu u manastiru Dečani gde bratstvo i dalje samo uz vojnu pratnju nakratko može da ode, recimo, do opštine. Mi u Gnjilanu se, uz oprez, prilično slobodno krećemo. To je delom i zato što se i Srbi i Albanci Kosovskog Pomoravlja po mentalitetu razlikuju od ostalih koji žive u Metohiji. To malo slobodnije kretanje u poslednjih sedam godina je jedna novina za mene.

GLAS: Na manastirsku slavu dolaze i Albanci?

IGUMAN ILARION: Da, i muslimani dolaze u našu svetu obitelj. Manastir Draganac ima izvor vode koji je blagosloven. I mi smo svedoci čudesnih isceljenja i blagodatnih darova koje je Bog darivao ljudima koji su tu prilazili sa dobrom voljom i verom. Bog je tu pomagao i pravoslavnima i muslimanima. Za dva velika crkveno-narodna sabora nekoliko hiljada ljudi prođe kroz manastir. Najveći sabor je onaj svetog arhangela Gavrila u julu, a zbog Istočnika, te celebne vode, praznujemo i Sveti petak, prvi petak posle Vaskrsa. Muslimani još češće, svakodnevno, dolaze u Zočište, Devič i u druge naše svetinje.

GLAS: Kakva je situacija poslije atentata na Olivera Ivanovića?

IGUMAN ILARION: Srbi na Kosovu i Metohiji su navikli na iznenađenja i na različite bizarne i tragične događaje u našoj političkoj realnosti. Ali, pogibija gospodina Ivanovića veoma nas je pogodila. On je kao simbol našeg opstanka. Molim se Bogu da primi njegovu žrtvu, da ona bude putokaz i orijentir Srbima da ima smisla ostati na Kosovu i Metohiji i da su to Ivanović i njegova porodica svedočili svojim životima i dugogodišnjim stradanjem, a na kraju i on svojom mučeničkom smrću. Mi kao klirici crkve trudimo se da narod tešimo i hrabrimo i da ga učimo da život sagledava iz druge perspektive. Nema utehe ni pravog mira ako se spustimo samo u sferu politike. Mi, sveštenici, monasi i monahinje koji smo na Kosovu i Metohiji, došli smo da služimo Bogu i da tu radost koja isijava iz svetog oltara svedočimo našem vernom narodu. To je uteha i poruka koju mi treba da prenosimo ljudima i trudimo se da to činimo na čelu sa našim episkopom Teodosijem. Šta god da se desi, mi treba da ostanemo na Kosovu i Metohiji i da budemo spremni, kao što je bio i Ivanović, na svaku vrstu žrtve ako to bude neophodno.

GLAS: Kako objašnjavate zanimljivu činjenicu da je, bez obzira na sve probleme natalitet Srba na Kosovu i Metohiji najveći u Srbiji?

IGUMAN ILARION: To je svojevrsno čudo i proizvod osnova našeg identiteta kao naroda. To je vera u vaskrsenje Hristovo, u obnovu, u to da posle smrti dolazi život, a da posle stradanja dolazi obnova i da može samo da nam bude dobro kada smo sa Bogom. Srbi na Kosovu i Metohiji su potomci ljudi koji su tom verom doneli luču pravoslavlja do naših dana kroz vekovno otomansko ropstvo. Značajno je to što Srbi u tim svojim getoizovanim sredinama nalaze izlaz u onome što je lepo. Značajna je ta naša borba lepotom, umetnošću i stvaralaštvom protiv bizarnosti toliko prisutne u političkoj ravni naših života. U blizini manastira Draganac postoji muzička škola "Stevan Hristić" koja broji više od 400 đaka. I deca u selima uče da sviraju na klasičnim instrumentima pa se u tim kućama čuju i Bah i Mocart i drugi klasici svetske muzike.

GLAS: Koliko su za opstanak Srba na Kosovu i Metohiji značajne humanitarne i donatorske akcije iz RS poput one pod nazivom "Neka hljeba bude više" koju je organizovalo Srpsko sabranje Baštionik iz Banjaluke?

IGUMAN ILARION: Veoma je značajna svaka vrsta pažnje. Osećam potrebu da kažem i naglasim da je podrška Srba iz RS veoma bitna Srbima na Kosovu i Metohiji zato što su Srbi iz Srpske prošli kroz slična i mnogo teža iskušenja i ostali i opstali na svojim ognjištima. RS je nama, na neki način, i uzor. Veoma je bitna poruka koju nosi samo prisustvo raspoloženog Srbina iz Srpske koji sa osmehom dođe na Kosovo i Metohiju. To nam govori da izdržimo, da opstanemo i da će biti dobro.

GLAS: Kolika je mogućnost povratka Srba na Kosovo i Metohiju?

IGUMAN ILARION: To zavisi od nas. Objektivno, vrlo je teško, ali verujem u čuda. Čoveku se desi ono u šta veruje. Mi smo ovde na ispitu i ne treba da tražimo izgovore u krivicama drugih, ni na ličnom planu, a ni kao narod. I zaista možemo da se radujemo što smo svedoci čuda, vaskrsavanja i obnavljanja naše eparhije u vrlo specifičnim, neki bi rekli, nemogućim uslovima.

Vjera

GLAS: Bili ste uspješan glumac i muzičar prije nego što ste se zamonašili prije 20 godina?

IGUMAN ILARION: S verom sam se prilično rano, nisam dugo bio u svetu glume i rokenrola. Sa 22 godine sam postao deo dečanskog bratstva kao iskušenik, a zamonašen sam uoči slave svetog Stefana Dečanskog 1998. godine. Bogu sam blagodaran što me izveo na sigurno mesto. U svetu nisam imao teškoća, ali u trenucima najvećeg uspeha osećao sam unutrašnje nezadovoljstvo. A kada bih došao u Dečane, prao sudove nekoliko časova, išao na bogosluženje i kada bih umoran legao osećao sam toplinu roditeljskog doma, radost i ispunjenje. Slično je i sada. Monah prolazi iskušenja, ali bez obzira na sve teškoće, osećam unutrašnji mir u ubeđenju da sam na valjanom i pravom putu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici i X nalogu.