ДA ли сви који се презивају Ковачевић имају коријен свог презимена у ковачком занату; колико су сви Филиповићи потомци Мехмедбега, који се, заправо, звао Фрањо, био загребачки каноник, прихватио ислам након што су га Турци заробили код Иванић Града 1570. године; јесу ли се сви Куленовићи некад презивали Шенигџић, а због чега сви Протићи славе Светог Стевана архиђакона... Све то, и много чега још, говори колико је БиХ виртуелна друштвена заједница, тако да је мало један Дејтонски споразум, ма колико био обиман, као додатак Уставу БиХ, да регулише односе међу њеним народима и народностима. Живот се у једној таквој слојевитој и компликованој држави једноставно изгубио.
Па, кад још човјек зна да је поклон нобеловца Иве Aндрића - кућа у Вишеграду - у којој је у младости живио и без сумње тада, као дјечак, и доживио флуид цијеле приче "На Дрини ћуприја", општина Вишеград касније продала извјесном машиновођи Ибри, као да се поклон игдје на свијету продаје, тада се човјек мора сударити са собом и са својом сјенком.
Те, онда, кад читате мамутски интервју новинара Сенада Пећанина са премијером Републике Српске Милорадом Додиком, објављеном на петнаест страна магазинског формата у којем нема чега нема - од наводног страха, уличних псовки, пријетњи и негирања, до пуних уста БиХ и скромног виђења Републике Српске - остаје дилема - колико је сам живот у овој земљи једна голема авантура. Уколико је новинар у помињаном интервјуу желио да прикаже Додика као аждају, погодио је другу мету, Силајџић (ни)је аждаја! Послије читања интервјуа остаје кључна дилема, поготово што је сарајевски магазин у истом броју посветио четири стране отварању нове зграде Владе Републике Српске, колико се и данас треба чувати Данајаца, и кад дарове носе. Све је речено у основној поруци - "са седамнаестог спрата, виде се Лакташи". Помињем ово као факат, јер сам и сам био на 17. (спрату) зграде Владе - види се Челинац, донекле и Котор Варош, обронци Влашића и Мањаче, цијела Слатина, пуца поглед у недоглед, зависи само шта ко хоће - и жели - да види.
Не види се Сарајево!
На другом мјесту објављујемо "посмртно слово" о нашем Вељку Којовићу, које је написао Бранко Докић. Сјећају се тог дивног човјека, нашег Вељка, размишљао сам о његовом виђењу свих овдашњих трагедија.
Сматрао је да је почетак наших несрећа то што су на чела националних покрета дошли апсолутно неутемељени људи, који су, градећи еуфорију од религијске и националне припадности, градили властите позиције, те да нису схватили власт као инструмент демократске воље народа, већ као полазиште за личну неограничену моћ. По Вељку, схватање власти као моћи неминовно иде ка томе да она постаје страст, а када власт постане страст, онда умиру право и морал.
Aмин.
Данас, ове недјеље, 25. новембра, на (не)постојећи празник БиХ све је на сону - од ближе и даље историје, до нашег доба - цијела "Босна поносна" у којој одувијек истина постоји, а лаж се измишља; овдје нема научно-фантастичне приче, све је живот, чак и код оних који имају очи, а не виде, имају уши, а не чују.
Колективна психоза, некад у мањој а некад у већој мјери, кроз цијелу историју сукобљених и често зараћених страна, доживљава своју кулминацију. Рата неће бити, тако кажу инострани аналитичари, неће то ни овдашњи народ, тако говоре обични људи. Професор Здравко Гребо тврди да "Босна броји своје посљедње дане", а Aбдулах Сидран је категоричан: "Босна је заправо већ мртва, само јој као у мртваца још расту нокти."
Они хладне главе, који знају суштину свега што чини БиХ, тврде да ову земљу тресе криза с краја на крај и да показује све извјесније своју највећу неизвјесност - криза се претвара у трајно стање.
Коме таква држава уопште треба, питали су Хариса Силајџића недавно у Aмерици.
Силајџић нема снаге да то и јавно каже. Неко ће рећи. Поуздано знам да то неће бити Милорад Додик. Он се никад не понавља и зато има привилегије да даје интервју на 15 страна, ма шта о њему мислио онај што га је интервјуисао. Ионако БиХ има Жељка Комшића који увијек говори у име других, или понавља шта је рекао Тито прије 60 година, нпр. кад је отварао пругу Шамац - Сарајево. Возови друге врсте, пролазе, и данас кроз мрак, ако смо се добро разумјели.
Aко и нисмо, опет ћемо бити на истом...