Из мог угла: Проклетство вјечне чаршије

Пише Томо МAРИЋ

СЛОБОДНО и независно новинарство, пучком дефиницијом, објашњава се овако: новинарима је све дозвољено, њима нико ништа не може, они суде и пресуђују... готово као Бог. Има у свему томе логике, али нема разумне визије будућег времена. Логично је, дакле, да у некадашњој држави (данас разбијена на бројне државице) која је била преплављена полуидиотским упозорењима и порукама: "не пљуј на под!", "не гази траву", "не узнемиравај госте", "забрањено сједити нак'о", људске слободе, у новом времену када је све дозвољено - изузев оспоравања Хашког суда и неприкосновености Aмериканаца - доживе атомску експлозију. По дијалектици, а и нашој генетици, увијек је било, на жалост, и остало: "чувај се пса пуштеног са ланца". Онда наши коријени... У виртуелним емоцијама тумачимо на хиљаду начина. Немамо објашњење за овакав примјер: неко је био Србин или Хрват, па неопредијељен, у међувремену Југословен, потом муслиман, данас је Бошњак - премного ломова и вјероломова за један људски живот. Уз све то удјенуло се унијачење, покрштавање, закасњела крштавања, невјерства и вјерска лудила, одрицање од самог себе, негирање оца или мајке па све до чукундеде, презирање некада обожаваног југословенства као највећег овоземаљског гријеха. Колико је цијели Балкан, и новинарство као једна од професија икада имало снаге да стане пред огледало своје историјске истине, а колико је опет илузију и фикцију по сваку цијену жељело да смјести у реалан живот? Увијек је најтежи судар са самим собом... Прије два дана једно од ко зна колико зависних, независних, регионалних, локалних... удружења новинара Републике Српске, Федерације БиХ и БиХ упутило протестно писмо предсједнику Владе Републике Српске Милораду Додику, а из његовог кабинета експресно одговорили да је то све "у функцији притиска на Кантонални суд у Сарајеву који је требао да се изјасни о тужби премијера Српске против новинара Бакира Хаџиомеровића чију страну ово удружење непринципијелно и лицемјерно држи..." Овим чином новинарство губи сваку логику озбиљне професије и постаје естрадна забава, кафанским резоном да јефтине забаве никада нису завршавале на суду. Не долази ли се на овај начин - све смо у другом контексту, а истом намјером видјели и у емисији Хрватске телевизије "Недјељом у два" - до негације независног новинарства и независних медија. Умјесто да једни друге подупиру - независно новинарство и независни медији - они се међусобно искључују и новинарство, и као занат и као професија, сахрањују без опијела и јаука. Чак отварају велику дилему за прошла времена: да ли су независно новинарство и независни медији икад и игдје постојали? Отуд и моје увјерење да је оригинал новинарског фалсификата у емисији "Недјељом у два" био јаван спровод неке нове професије која се некада звала новинарство, а помињано писмо протеста једног од новинарских удружења премијеру Републике Српске Милораду Додику, доказ да је новинарство поражена и компромитована професија због уљеза и мангупа у властитим редовима. Нас самих што се тиче, остајемо и даље на Балкану са проклетством вјечне чаршије, звала се она Загреб, Сарајево или некако треће, ма како то звучало (не)логично.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.