Иринеј, патријарх благе нарави, одан и цркви и држави

БЕОГРАД - Архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Иринеј, остаће упамћен по благој нарави и јакој ријечи те као особа вјерна и цркви и држави.

На трон је дошао 22. јануара 2010. године одлуком Изборног сабора Српске православне цркве (СПЦ), након упокојења патријарха Павла, а устоличен је у београдској Саборној цркви дан касније као 45. поглавар СПЦ у специфичном историјском тренутку за Цркву и државу, пише Танјуг.

Отишао је са Косовом и Метохијом у души и у срцу, а као први међу једнакима у СПЦ, патријарх Иринеј је носио велики терет положаја СПЦ на самопроглашеном Косову, али и у Сјеверној Македонији и Црној Гори, државама бивше Југославије, које раде на успостављању аутокефалности.

Био је максимално предан Србији и српском народу, гдје год он живио и имао добре односе и са некадашњом и са актуелном влашћу.

Позивао је на јединство и заједништво и показао да Црква и држава могу да имају добре односе.

Приликом устоличења у древни тон српских патријарха 3. октобра 2010. у Пећкој патријаришији рекао је да "ако заборавимо Косово, Косово ће заборавити нас", уз велику забринутост да би Велики Дечани, Богоридица Љевишка, Грачаница, једнога дана могли бити у "другој држави".

Када је устоличен на мјесто патријарха рекао је да је пред Црквом најважнији задатак да се спаси "свето Косово" и да Црква у томе треба да помогне држави.

Био је обрадован изборним промјенама у Црној Гори.

Током његовог службовања прослављени су велики јубилеји попут 1.700 година Миланског едикта, осам вијекова Ђурђевих ступова, шест вијекова Манасије и 800 година аутокефалности СПЦ.

Био је спреман да призна да није лако бити српски патријарх, а сарадници блиски њему знали су да кажу да Иринеј, као поглавар, одговара данашњем времену и да ''брод српске цркве носи на најбољи могући начин''.

Током устоличења у Саборној цркви, када је уобичајено да патријарх при ступању на престо износе свој програм, рекао је да нема свој програм, већ да је његов програм, програм "свете Цркве".

- Ја сам слаб и очекујем да заједно крмаримо црквом - казао је тада.

Патријарх Иринеј се залагао за помирење са Хрватима, али и противио канонизацији Алојзија Степинца.

Лично није био против доласка папе у Србију и сматра је да би то био велики корак, али се држао става Цркве "да за ту посету још није сазрело".

Пријарх Иринеј рођен је 1930. године као Мирослав Гавриловић у селу Видова, код Чачка.

Потиче из честите сеоске породице. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, гдје се среће са Гојком Стојчевићем, потоњим владиком рашко-призренским и патријархом српским Павлом.

По повратку из војске убрзо бива постављен за професора Призренске богословије. Прије ступања на дужност професора, у октобру 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши црквено име Иринеј.

Постдипломске студије завршио је у Атини, а од 1969. обављао је дужност управника монашке школе у Манастиру Острог. Убрзо се враћа у Призрен, гдје је као ректор водио Призренску богословију.

Владика постаје 1974. године, када га Свети Архијерејски Сабор бира за викарног епископа моравичког.

Годину касније изабран је за епископа нишког. На владичанској катедри у Нишу провешће наредних 35 година. Тамо је важио за човјека који је донио мир, стога се говорило да би он као такав, у случају да буде изабран за патријарха СПЦ, могао да уједини све епископе.

Са тог мјеста замијенио је патријарха Павла на мјесту духовног пастира српског народа.  
Наредни дан по избору је устоличен у Саборној цркви у Београду.

Одликован је Орденом Републике Српске на ленти, Великом Огрлицом Ордена Орла Грузије и Бешавне Доламе Господина нашег Исуса Христа, краљевским орденом Карађорђеве звијезде на великом крсту, а академија Светог Владимира у Њујорку му је у септембру 2015. године уручила почасни докторат.
 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.