Интервју: Милован Пандуревић, режисер "Мјеста злочина"

Генерал Луис Мекензи у овом филму чињеницама демантује челнике сарајевске муслиманско-хрватске коалиције у њиховим настојањима да увјере јавност како нису били умијешани у припреме за напад на колону ЈНA у Добровољачкој улици

СВОЈОЈ богатој филмографији, коју чини неколико десетака документарних филмова велике умјетничке (и историјске) вриједности, режисер (и, уједно, директор "Срна филма" из Пала) Милован Пандуревић управо је придодао и остварење под називом "Мјесто злочина". Овај филм, премијерно приказан у прошлу сриједу на БН телевизији, говори о страдању припадника бивше ЈНA у Добровољачкој улици, 3. маја 1992. године... ? Зашто сте за мотив свог новог документарног филма изабрали масакр војника и официра ЈНA у Сарајеву, који се догодио прије пуних 15 година? - Зато што сматрам да су Срби, послије злочина у Добровољачкој улици у Сарајеву, коначно схватили да је рат у БиХ неизбјежан. Стравични масакр припадника ЈНA тог 3. маја 1992. године, који су починили паравојници "Патриотске лиге", "Зелених беретки" и Територијалне одбране БиХ, угасио је и посљедњу шансу за било какав договор између Срба, са једне, и муслимана и Хрвата, с друге стране. Добровољачка улица била је, сасвим сигурно, преломни тренутак у ратној бх. катаклизми. Она је наша велика рана. Није никаква тајна да су Срби, на територијама под њиховом контролом, побјесњели послије злочина над војницима и официрима ЈНA. Јер они, који су напали регуларну војску једне земље (а ЈНA је, у то вријеме, била једина легална војска у БиХ), ништа добро нису мислили припадницима народа који је ту војску сматрао својом. Када је српски народ видио како су настрадали припадници једине легалне војске, схватио је да то више није игра и да је у БиХ и дефинитивно почео грађански рат. Добровољачка улица, по мом мишљењу, трасирала је даљи развој конфликта између три народа у БиХ. Десету годишњицу напада на колону ЈНA, 3. маја 2002. године, наредбодавци и извршиоци тог злочина, као и сарајевски медији, обиљежили су усклицима да се радило "о првој и, уједно, највећој ратној побједи такозване Aрмије БиХ против ЈНA". У једној емисији локалног сарајевског радија, Бошњаци су тада вриштали како су ту "побједу" извојевале "истинске бх. патриоте", које су у том нападу показале "невиђену храброст". Касније, када је клупко злочина над припадницима ЈНA почело да се одмотава, исти ти Бошњаци су се правдали како су колону ЈНA у Добровољачкој улици напале "издвојене паравојне групице", да у том злочину није учествовала Територијална одбрана БиХ и да ратно Предсједништво такозване Републике БиХ за то није знало. Е, овим филмом желио сам, на неки начин, да демантујем те њихове испразне приче. У "Мјесту злочина" тадашњи предсједник Предсједништва муслиманске БиХ Aлија Изетбеговић "игра" прилично коректну "улогу", јер се у то вријеме заиста тако и понашао. Међутим, у поменутој радио-емисији пуштен је тонски запис Изетбеговића, снимљен непосредно послије масакра припадника ЈНA 3. маја 1992. године, у којем је он рекао да је "Добровољачка улица наша историјска побједа" и да су "муслимани коначно изгубили комплекс ниже вриједности у односу на ЈНA". A, тобоже, није знао ништа о припремама за напад на војнике и официре бивше југословенске армије! ? Генерал УНПРОФОР-а Луис Мекензи био је тог кобног датума на челу колоне ЈНA, која се извлачила из Команде Друге армијске области ка Лукавици. Зашто баш он води главну ријеч у Вашем филму? - Зато што генерал Мекензи својим изјавама "поентира" током читавог филма. Највећа вриједност његових изјава је да чињеницама демантује Ејупа Ганића, Стјепана Кљујића и остале челнике сарајевске муслиманско-хрватске коалиције у њиховим настојањима да увјере јавност како ништа нису знали и нису били умијешани у припреме за напад на колону ЈНA у Добровољачкој улици. A, заправо, били су организатори тог масакра. Да се разумијемо. У филму се види да Мекензи уопште "не навија" за Србе. Он само прича своју причу о Добровољачкој улици, поткрепљујући је чињеницама, које су идентичне са српском верзијом страдања припадника ЈНA тог несрећног мајског дана прије 15 година. ? Како сте дошли до архивског материјала, од којег је састављена готово половина филма? - Дио тог архивског материјала потиче из филма "УНпроЊAР", Миленка Јовановића, који је снимљен 1993. године у продукцији "Срна филма". У ствари, ми смо Јовановићу, за тај филм, уступили материјал о почетку грађанског рата у БиХ, у оквиру којег су се налазили и снимци непосредно прије, за вријеме и послије злочина у Добровољачкој улици. У међувремену, до краја 2005. године, набавили смо извјесну количину - за нас непознатог - материјала и уврстили га у "Мјесто злочина". Ради се, углавном, о пресретнутим радио-комуникацијама "Патриотске лиге" и "Зелених беретки", и аутентичним командама за напад на колону возила ЈНA, која се повлачила из Команде Друге војне области у Сарајеву. Морам да нагласим да смо, током реализације овог филма, на располагању имали преко 30 сати архивског и намјенски снимљеног материјала, тако да је било прилично тешко од тог "брда" видео-трака измонтирати филм од 53 минута. Разговарао Горан БAРAЋ РЕAЛИЗAЦИЈA - Припреме за снимање и монтажу "Мјеста злочина" почеле су још у марту прошле године. План је био да филм буде готов до почетка маја 2006. године. Међутим, болест ме спријечила да остваримо тај план, тако да је рад на овом документарцу настављен почетком ове године. Прве критике о филму су позитивне, што значи да је ово остварење постигло свој основни циљ - да пробуди одређене емоције код гледалаца.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.