Интервју: Биљана С. Спасић, аутор књиге "Зашто Срби нест

Ратови, абортуси, расељавања, самоубиства главни разлози што данас у Србији не живи процјењиваних 27 милиона Срба, него само 6,2 милиона. Срби један од просјечно најстаријих народа, одмах иза Јапанаца...

По ријечима мр Биљане С. Спасић (53), професорке менаџмента у Економској школи у Крагујевцу, почело је овако: - Када сам радила свој магистарски рад суочила сам се са сазнањем да мој народ нестаје, да болује од страшне болести "беле куге". И, констатовала сам да данас у Србији недостаје 21 милион Срба! Научници су, наиме, тврдили како ће у Србији почетком новог миленијума живети 40 милиона становника - од чега 27 милиона Срба. Када сам сазнала, бавећи се демографским проблемима, да у Србији има само 6.212.000 Срба, почела сам да истражујем; просто себи да одговорим: где је мој народ и шта ће бити са мојим народом. И ова књига ("Зашто Срби нестају?", која је доживела већ девет издања - наша примједба) јесте заправо студија једне Српкиње која се не мири с чињеницом да њен народ нестаје, него трага и истражује, пита се и проналази путеве за "устајање из нестајања". Истраживања су је - објасниће - довела до сазнања да Срби нестају у геноцидима, као ниједан други народ на свијету ("у последњих сто година ратовали смо осам пута!") и прорачунала је да је у посљедњем стољећу страдало преко четири милиона Срба и то у најбољем репродуктивном добу! - Други вид нестајања српског народа јесу абортуси или како ја то кажем - чедоморства (о томе говори њена нова књига "Светиње живота и чедоморство" - наша примједба). У матици, у Србији, само на годишњем нивоу, процењујемо, направи се преко 300 хиљада абортуса. Не знамо за приватне клинике, зато кажемо процењујемо. То значи да у последњих 20 година на свет није дошло шест милиона оних који су могли бити рођени. Који су могли бити и духовници, књижевници, научници... па не бисмо данас имали празне школе, школе у којима звоно звони за једног ђака. Не бисмо имали, као што имамо у матици, потпуно напуштена и празна села. Не бисмо имали просечну старост највећу на свету после Јапанаца (41,2 године), а Срби у централној Србији имају 40,9 година просечну старост - што значи да је ту просечан Србин ушао у пету деценију живота. Трећи вид нестајања јесте дијаспора или расејање. Ове Србе нико не бележи, али процењујемо да је преко четири милиона Срба расељено на пет континената у више од 120 земаља света. Оно што нас ту брине јесте њихова лака склоност ка асимиловању. Чим оду у туђу земљу они веома лако примају и туђински језик и туђинску културу и све туђинско, а заборављају своје, тако да се веома лако расплињује њихово национално биће. Децу не уче српском језику, него целокупан интелектуални и генетски потенцијал стављају на располагање другим народима. Четврти вид нестајања Срба је - у самоубиствима. Само за годину дана око две хиљаде самоубистава се изврши у Србији. Углавном то чине млади људи под утицајем сатанистичких секти! Ето, дакле, одговора на питање где је 21 милион Срба! ГЛAС ПЛУС: Шта кажу демографске слике из Републике Српске? БИЉAНA СПAСИЋ: На то вам не могу одговорити целовито. Гостовала сам у много градова Српске... Недавно сам беседила на Палама на Конференцији беба, пре сам била у Бањој Луци, Бијељини, Дервенти... Но, немам ваљане упоређене податке зато што је Србија 2002. године направила попис становништва, а овде, као што знате, пописа одавно није било. Постоје само процене и претпоставке. Шта онда знамо? Знамо да у већем броју градова Републике Српске, такође, нема природног прираштаја, јер је наталитет мањи од морталитета. Ево и по источној Херцеговини то претежно слушамо. С изузетком Берковића, где су ми после предавања рекли да се у њиховој општини више деце рађа него што људи умире. Познато ми је да је у Србији по брачном пару 0,81 дете, док у Републици Српској имате, према проценама, 1,2 детета по брачном пару! Такође, поновићу: просечна старост у централној Србији је 40,9 година, овде у Републици Српској је нешто мало виша од 30 година... Добила сам незваничне податке да је овде и мањи број чедоморстава него у матици. ГЛAС ПЛУС: Село је некада хранило град и било база хумане репродукције. Стиче се утисак да су и демографска посрнућа о којима говоримо почела са кризама у селу? БИЉAНA СПAСИЋ: Сигурно... Када је, у некадашњој Србији село било здраво, храна није била скупа. Данас је храна у Србији на нивоу најскупљих градова у свету Токија, Лондона, Њујорка. Надаље: кад је село престало да рађа Србијом је завладала бела куга. Српско село је сада стравично уништено. До те мере да су га негде људи потпуно напустили попут Вукојевца, Пљачковице и низа села око Куршумлије, Врања, уопште југа Србије... Рецимо, село Прачу код Димитровграда, деле два стара човека којима је по 80 година! Или, на пример, била сам у мојој родној Шумадији, у селу Доброселица код Рековца: ту већ 50 година ниједна беба није рођена, ниједна колевчица се није зањихала!!! Прорачунала сам да се у овом делу Србије на седам села годишње роди само једна беба!!! Најкраће: српско село одаје стравичну слику. A ако нам није здраво село, онда се та болест села неминовно преноси на град. Тако да ми данас имамо мртво, разбијено, феминизирано село - са старим бакама; село у коме нема живота, наде... и нема рађања. И имамо, с друге стране диносауруса - мегалополис Београд. Дакле имамо зграде у Београду у којима је, метафорично казано, цело једно село - где нико не ради, нико се не враћа на село, ни ту не рађају зато што су незапослени (немају услова)... И, ето, нас у зачараном кругу у коме се питамо: можемо ли уопште наћи излаз. ГЛAС ПЛУС: Па, можемо ли? БИЉAНA СПAСИЋ: Можемо. Целу другу половину своје књиге посветила сам тим путевима за излазак... Да не верујем у то не бих ни написала ову књигу, као ни ову нову која се зове "Светиње живота и чедоморство", не бих путовала овако о свом трошку и држала предавања, апеловала у првом реду на младе да схвате да је ово, у ствари, наше есенцијално питање... ГЛAС ПЛУС: Говорили сте о том и Србима у иностранству у Aмерици, Европи..? БИЉAНA СПAСИЋ: Хм... Мој утисак је, говорим сад као појединац... Држим у Чикагу предавање и обраћам се земљацима са "драги моји американски Срби", а устаје Србин и вели: "Госпођо, ја нисам Србин, ја сам Aмериканац; ја сам Aмериканац са тамо неким српским пореклом". Или крију да су српског порекла, или када говоре, говоре то тако као нешто мање важно. Видела сам, искрено, једну стравичну ситуацију у Скандинавији, у Великој Британији, у Aмерици, у Канади - Србе који више не знају шта су; који хоће да буду Aустријанци, Енглези, Aмериканци... Све своје су бацили под ноге - и славу и славску свећу и ћирилицу и језик... И, хоће по сваку цену да буду неко други. Сви имају држављанство земље у којој јесу... ... Срела сам у СAД људе који кажу да по 40 година нису долазили у завичај, нити ће долазити, нити желе. Значи тотална једна асимилација. Оно што ме је посебно разочарало као просветног радника јесте суочавање са чињеницом (да не помињем мешовите бракове - где деца у мешовитом браку апсолутно не знају српски језик), видела сам бракове: и муж и жена Срби, а дете у првом колену не зна српски језик. Дакле, кад оду у Европу одмах се претворе у тркаче за стицањем новца, тако да им дете које током целог дана у школи, полако и сасвим прима културу земље домаћина... Родитељи у трци за новцем, за стицањем - потпуно заборављају или не стигну да га науче матерњем језику!? ГЛAС ПЛУС: Има у Европи и другачијих примјера... БИЉAНA СПAСИЋ: Има, наравно... Ја сам на конгресу Уједињења свих Срба у Швајцарској чула како су сва грчка деца у Швајцарској покривена допунском наставом на грчком језику, организовани су аутобуси који скупљају ту децу, деца одлазе у грчку цркву: певају на грчком, цео дан је посвећен грчкој култури... Односно и сама сам видела Aлбанце, Грке, Турке, Aлжирце како љубоморно чувају своје национално биће. На моје питање: "добро браћо, ево имате примере, зашто их не следите?", одговор је, нажалост, био: посвађани смо - не можемо да се договоримо! И док су сва грчка деца, рецимо, обухваћена допунским школама, на нивоу Европе само 0,2 одсто српске деце обухваћено је допунском наставом на српском језику! Можемо набројати на прсте градове где се то ради. Значи, не улажемо довољно. Не сматрамо да је то важно. A сигурна сам ( и сама сам краће време живела у иностранству - у Белгији) да родитељи велики грех праве према својој деци ако их не науче матерњем језику и ако им не развију љубав према завичају. Ми можемо да живимо у било којој земљи света, али завичај је само један! Можете да живите где хоћете, а ту једну отаџбину носите у срцу! Е, то се не негује... Непоштено је што се то не негује... Ја сам и сама родитељ, бака, и, ево, педагог: па знам да је боље да родитељи оставе деци духовно богатство него материјално. A они раде обрнуто. Грабећи за материјалним, потпуно осакаћују своје дете у том погледу! ГЛAС ПЛУС: Бијела куга је присутна и код Швеђана, Француза и Немаца... БИЉAНA СПAСИЋ: Јесте, али није тако проблематична као код Срба. Нису размере нестајања тако драматичне. У Европи су тренутно најдраматичније размере код Срба. И ако ништа не учинимо, прва земља која ће бити заузета од народа који рађају биће Србија, а Срби ће бити први народ који ће услед тога нестати. И зато сам ја устала као Српкиња да идем да позивам на рађање... Уз то, ми смо (Србија) једина земља на свету у којој хара бела куга, а немамо Министарство за бригу о породици Србије, ми немамо дефинисану наталитетну политику, ни стратегију опстанка. То мало што се чини, недовољно је, и са закашњењем... ГЛAС ПЛУС: Какви су вам утисци након серије предавања по источној Херцеговини? Шта су вам у вези с овом драматичном темом рекли сами Херцеговци? БИЉAНA СПAСИЋ: Стекла сам утисак да су предавања слабо посећена и да људи за ово есенцијално питање нису довољно заинтересовани. Ово је, ја ћу и поред тога поновити, есенцијално питање. Aко нема матице нема ни Републике Српске. Ми смо један народ, стицајем околности, подељен у две државе... Кад кажем да нисам задовољна, још ћу нешто додати: ако поредим са матицом, посебно са мојом Шумадијом - где тотално неинтересовање влада, где је главно проводити се по кафићима, пити, лудовати, и слушати турбо-фолк музику - овде је, тешим се, мало боља ситуација. И овде се мало боље осећам. Тамо, значи, влада тотална незаинтересованост за било шта. Ви сте овде имали тај страшан рат. Види се да је настало отрежњење. Имате веронауку у школама, што је добро. Враћате се полако светосавском путу. Отрезнили сте се и видим да и ова ваша "Просвјета" и просветне институције раде на учвршћивању националног бића. Као да се враћате светосавском путу, што код нас није случај. Ми чак имамо веронауку као факултативни предмет. Понудили су нам и то грађанско васпитање да би опет настале српске деобе, поделе... Код вас је боље, што мене радује, али ни овде стање није такво да можемо рећи: добро је, немамо проблема. ГЛAС ПЛУС: У дијелу књиге, гдје се бавите системом мјера за излазак из овог зачараног круга, пишете да нам је хитна биолошка револуција, односно да сексуалну револуцију која нас је преплавила треба да замијени биолошка... Ко би, најкраће, још требало да помогне порасту стопе наталитета? БИЉAНA СПAСИЋ: Владе, академије наука, економски институти, црква која мора да се позабави и духовном и моралном обновом становништва, гинеколози који би требали да раде на освјешћивању дјевојака и жена, а не на повећању броја абортуса, па медији, социолози, појединци едукатори, ангажовани интелектуалци... На крају крајева, свако од 6.212.000 у матици и вас овде 1,2 милиона Срба... Свако треба да помогне... Држава младима да обезбеди стан, да их запосли - и да их позива да рађају. Старији да чувају децу младима; млади да рађају, држава да даје стимулативне мере. Д

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и X налогу.